Stay Peculiar
Jedna od permanentnih zagonetki koju volim prekrstiti tj. amerikanizovati nadenuvši joj termin conundrum za mene je reč normalno. Kada istu upotrebite u svojevrsnom zaključku koji glasi: "Kao da nisi normalna?", shvatate zašto mi mozak poprimi oblike znaka pitanja, a odgovora, zna se, nema jer je jedini zaključak do kog sam odavno došla da:
Normalno ne postoji.
Normalno je reč iza koje se kriju pravila koja je neko davno proklamovao kao normu, nešto u šta se morate uklopiti kako ne biste odudarali od mase, kako biste svoje JA zamenili onim MI. Ne dajte se zavarati, to JA vam ne otimaju, ali vam ne daju ni da iskočite iz odavno skrojenog šablona. Društvo je uvek imalo primat. Njega su definisali pojedinci. Nakon njih su došli drugi i tako u krug. Vi ste tu da se prilagodite, da idete kud i svi jer sa ostatkom činite to društvo.
Kao što na početku rekoh - svetu se ne može ugoditi. Tendencija da vašom manom prozovu čak i ono što to nije, niti će ikada biti, je krajnje fascinantna i predstavlja onu zagonetku koju nikada nećete odgonetnuti. Međutim, dogodi se tada nešto neverovatno.
Moja je smeh.
Zbog njega me često čudno gledaju, poneki i opominju (koliko god to ludo zvučalo, istinito je). Meni je on svetinja, lek za dušu. Osmeh mi je omiljena marka ruža, otera svu lošu energiju i vrati volju za susretom s realnošću. Svaka muka uz njih dvoje je prebrodiva jer mi u kombinaciji s mojim karakterom i pogledom na svet svakog dana omoguće da volim svoje JA - pri spoticanju oni su oslonac koji sprečava pad, pri padu oni su ruka koja pruži spas.
Oni koji sude po onome što ih pri prvom susretu sa vama sačeka umesto po onome što ih u razgovoru svesrdno dočeka nisu vredni vaše pažnje, a mračnih oblaka za čije munje ste glavna meta će uvek biti jer - normalno ne postoji. Ukoliko vam se poseže ka zvezdama i korača putevima koje ste sebi skrojili krenite. Spoznajte, negujte i živite svoju čudnovatost.
Ona je amajlija.
 |
| What is your peculiarity? |
Keti ღ
WOW! Ne da si me "oduvala" ovim tekstom, nego sam najiskrenije oduševljena. Iz srca, bez kompromisa, u samu suštinu, a tako ohrabrujuće, pozitivno, iskreno. Najbitnije - majstorski izrečeno. BRAVO, odličan tekst i hvala na ovom parčetu tvog (duhovnog) sveta, verujem da nisam jedina koja se pronašla u navedenom. :)
ОдговориИзбришиOd malena slušam, počev od rođene majke do ostatka uskogrudog okruženja, komentare tipa:"Zašto ne možeš da budeš KAO DRUGE devojčice? Zašto nisi kao NORMALNA deca, nego "mimo sav svet"?" ili "Ma, pusti je, ona je ćaknuta" ili "Svi vi što se bavite književnošću ste neki čudaci". Ne mislim na ove veštačke pokušaje klinaca da budu "neobični" i "jedinstveni" zbog mode, nego na ona stvarna neuklapanja, stavom, izgledom, životnim načelima....u "normalno".
Nekada me to pogađalo i nerviralo, više ne obraćam pažnju. Ne kažem da ne zna da pecne, kao npr. kad je dežurna alapača iz komšiluka pre izvesnog vremena rekla mojoj mami."Eto, neki zasnivaju porodice, a pojedini bi da budu naučnici, pa ostaju sami", ali više me iznervira njihova niskost, nedostatak volje ili hrabbrosti da se okrenu sebi, nego što mene lično "potkače".
Ako je "normalno" (a nažalost, danas uglavnom tako shvatamo pojam) prosečno, površno, netolerantno, ograničeno, plitkoumno, pragmatično, u konformizam i kalup uglibljeno - neka hvala.
Ako je "normalno" (kao što bi trebalo da bude) ljudskost, zdrav razum, moralnost, doslednost i vrednovanje proverenih vrlina, valjda smo svi takvi, ili bar tome težimo? Nažalost, ovo značenje se danas izgubilo. A meni to "NORMALNO" koje diktiraju površni i zlonamerni ljudi, niti je imperativ, niti mi je žao što ne ispunjavam njihove standarde.
"Normalno" je dosadno i takvi ne pomeraju svet u dobrom pravcu. Umesto da se zadube u sebe, pa razvijaju sopstvene "čudnovatosti" do vrline, oni se opterećuju gunđanjem i virenjem u "tuđu avliju". Ne želim da budem u takvom društvu. Uostalom, moje ili tvoje normalno ne mora važiti i za Peru, Miku, Žiku...a u tome i jeste lepota, deo mozaika raznolikosti postojanja.
Hvala, baš si me inspirisala!:))))
Hvala ti mnogo :* Drago mi je da ti se dopada. Mnogo volim kada ljudi teže da me "uvrede", a zapravo me inspirišu svojim malicioznim gestom. Tad mi tekst bude baš po meri. :)
ИзбришиNajinteresantnije je kada me "nenormalnom" smatraju ljudi koji me znaju od pelena, ljudi koji prosto ne razumeju da kockice u mojoj glavi ne podilaze tom prokletom šablonu niti će se to ikada dogoditi. Jednostavno nemam to u sebi, a da se menjam, prekrajam svoju ličnost u nečiju sliku prihvatljivih, poželjnih osobina ne pada mi napamet. Davno sam taj brod napustila, jer u njemu možeš samo da potoneš, ništa drugo. Da se ulizujem, dodvoravam i klimam glavom kada se ne slažem samo da bih bila deo ekipe sa kojom inače nemam dodirnih tačaka i koja me ne bi razumela kada bih, tako reći, progovorila "svojim jezikom" ne nameravam. Ko hoće - hoće, ko neće - ne mora. Uvek bilo i biće.
Moja baka ima jedno dobro pravilo, kad ti pametuju i teže da te prekroje ti se samo osmehni i reci AHA. Druga baka je uvek opominjala da se ne spominje to "kako svi/kao i svi", jer ti nisi svi, nisi komšijsko dete s kojim te, primera radi, upoređuju. Ti si ti.
Ja sam uvek bila tvrdoglava, što sam htela - htela sam, što nisam niko me naterati nije mogao. Dosta toga mi je pre smetalo, bolelo, a sada se samo nasmejem ili ako baš traže odgovor potvrdim - da, nisam normalna, niti to želim biti.
Sve mi je to interesantno za posmatranje, težnja da se bude "normalan". 21. vek je, a ljudi još uvek ne znaju da nije kulturno zverati za nekim i odmeravati ga od glave do pete samo zato što ne hoda kao svi ostali, još kad zastanu, umirem od smeha. Imam osećaj da sam neka napucana manekenka u reklami. :) No, to je fizički aspekt, suđenje prema spoljašnjosti koje izgleda nikada nećemo prevazići. Komedija našeg tragičnog nevaspitanja. :)
Upravo to, neka hvala. Manite me normalnosti, ubija u pojam u svoj svojoj dosadi. Ukoliko ne zaviriš van kalupa drveće će ti uvek biti iste boje, a svaki jači vetar/nepoznat pojam će biti problem veličine planine i umesto da se uzdigneš iznad nekog problema ili upoznaš nepoznato ti ćeš da bežiš i usput nipodaštavaš nešto što do sada nisi "sreo" pa samim tim nije "normalno". Svaki dan je nov, svaki korak avantura. Ništa nije kao što je juče bilo, život nije već viđeno.
Svako je zasebna celina, deo šarenolikog mozaika.
Hvala još jednom! :*
Da odgovorim na pitanje, tvoja je smeh, moja "čudnovatost" - zanesenost. Bilo to zaneto pričanje o stvarima koje volim, ili entuzijazam povodom istih - koji nikako ne mogu da sakrijem kad naiđe, ili zanetost svojim mislima, zbog čega ljudima sa strane delujem arogantno, nepristupačno, ćudljivo, sanjarski, previše zagledana u sebe...valjda nisu navikli da i UNUTRAŠNJI život može biti bogat i sadržajan?!
ОдговориИзбришиImam i ja te tvoje zanesenosti. Nemam sa kim da je podelim (ne računam vas, naravno), misli mi ponekad u tolikoj meri ne daju mira da to preraste u nesanicu. Ljubav ili muku koja me mori zbog sudbine nekog junaka delim samo sa onima koji razumeju, jer većina u mojoj okolini ne razume (što je u redu), ali ne trpim iščuđavanje samo jer se ne potresam oko "informativnog" programa koji nas truje crnom hronikom već oko Hitklifa. :) Svakom svoje. Da, ako si fokusirana na unutrašnji život, uspostavljanje preko potrebnog mira/sklada mesto da ti glavna preokupacija bude spoljašnjost koja nas bombarduje sivilom mora da ti nešto fali?! :D
Избриши