Jabuke i narandže

Umetnost nam pomaže u širenju vidika, u razumevanju, u prihvatanju karakternih odlika koje ne posedujemo ili još uvek u sebi nismo uočili i razvili. Ona budi i podstiče na empatiju, na rasuđivanje i podrobno analiziranje jednog ili više pitanja na koja potom traži odgovor od svog tumača. Svaki vid umetnosti iziskuje ovakav proces zamišljenosti i, često, metaforičko šetanje ulicama tuđeg života. Međutim, da li je lako i moguće sasvim razdvojiti umetnost od umetnika; predočen kadar od života iza kulisa; finalnu od radne verzije?

Primera radi, Selindžerov roman podseti me na činjenicu da je on bio samotnjak, izolovan od sveta kom je do pre deset godina, zahvaljujući otkucaju srca, pripadao. Naravno, setim se i Čarlija Čaplina u istom trenu, a njih dvoje će me potom setiti na dramski komad „Dugo putovanje u noć“ koji još uvek strpljivo čeka u redu za čitanje. Nesuđeni Selindžerov, a otuđeni Čaplinov tast, Judžin O'Nil, će me stoga, zahvaljujući svojoj kćerci Uni, uvek dovoditi do gore postavljenog pitanja - da li je moguće razdvojiti jabuke od narandži? U svetu umetnosti one su različite vrste plodova istog korena - uma umetnika od kog potiču.

Nastojim da pronađem odgovor, ali je permutacija znaka pitanja u tačku neprekidni loading screen sa povremenim znacima života. Najveći conundrum za mene predstavlja svet filma. Kinematografiji Romana Polanskog još uvek nisam prišla ni na kilometar dok sam u kafu koja ostavlja gorak ukus zvanu Vudi Alen stavila par kockica šećera odgledavši dva filma iz njegovog opusa za dva dana. Kada biste me pitali zašto verovatno bih svu krivicu svalila na radoznalost i želju da zavirim u naslove filmske lektire - pojedini Alenovi filmovi su njen deo koliko i „Kum“. 

Taman kad sam pomislila da će „Midnight in Paris“ biti izuzetak mog negiranja stvaralaštva problematičnih ličnosti umetničkog neba on se pretvorio u presedan koji će ceo ovaj slučaj približiti presudi.

Estetika i atmosferičnost Alenovih filmova glavna su mi kontrateža njegovoj antipatičnosti koja je uslovljena njegovim životom iza kamere. Naravno, njegova pojava ne očarava, ali u isto vreme omogućava gledaocu da se poistoveti sa donekle univerzalnim likom štrebera zamišljenog nad smislom života koji je pride prožet raznim fobijama kog, uz manje modifikacije, tumači u svakom od svojih filmova u kojima se pojavljuje.

„Annie Hall“ i „Manhattan“ ključni su deo slagalice koja je ovom scenaristi i reditelju pružila status koji i danas, u eri Time's Up i Me Too pokreta, uživa. Ironija je, naravno, u činjenici da je on istovremeno i otac i zet mladiću koji je bio kap koja je prelila holivudsku cringe čašu i sve moguće predatore industrije stavila pod mikroskop.

Ključna figura njegove plodonosne karijere je Dajen Kiton, od milja zvana Eni. Ona će imenom, prezimenom, ekscentričnim duhom i stilom odevanja biti inspiracija za kultni lik koji će uz „Star Wars“ obeležiti filmsku sedamdeset i sedmu godinu dvadesetog veka, te Lukasu preoteti Oskara za najbolji film godine.

Radnja je smeštena pod nebo glavne zvezde Alenovog filmskog univerzuma - Njujork. Pored navikavanja na šetanje ulicama Velike jabuke u startu počinjem da se pitam šta je to u Frojdovom literarnom biću što Alena tera prema oduševljenom pokliču? S druge strane, fascinaciju Graučom Marksom razumem u potpunosti. Premda je ta opčinjenost kod reditelja poprimila primese dilvjenja do imbecilnosti, da se pozovem, po ko zna koji put, na reči Radovana III. Elem, priča je jednostavna: uvod, razrada i zaključak veze Alvija Singera i Eni Hol koja će, uprkos raskidu, protagonistu ostaviti sa lepim uspomenama na vreme provedeno kako u sreći tako i u konfliktu.

„Manhattan“ je pre svega sklad slike i zvuka. Simbioza kinematografije i muzike ustanovljena je već u prvom kadru, praćenom Geršvinovom „Rapsodijom u plavom“, koji nam predstavlja grad koji pulsira u ritmu kompozicije. Poput prethodne priče i ova je svojevrsni predstavnik naslova Džordžove melodije koja nam je odskočna daska u svet još jednog neshvaćenog Alenovog protagoniste, Isaka Dejvisa, čiji je život prepun ljubavnih jada dok se on, jovo nanovo, klanja Geršvinu i Frojdu i strahuje od smrti. Ovog puta, pored Dajen, tu je zvezda u usponu i friški oskarovac, Meril Strip u ulozi bivše supruge (protagonista ih opet ima dve) koja nastoji da Isaku od života načini pakao objavljujući knjigu o njihovom braku. 

Tu je i Marijel Hemingvej, unuka Ernesta Hemingveja, u ulozi njegove sedamnaestogodišnje devojke Trejsi. Što bi rekao lik Meri kog tumači Dajen: „Nabokov se negde smeje.“ Istini za volju, jedino Alenu može poći za rukom da trči za Marijel i izjavljuje joj ljubav, ako se poslednja scena  tako može nazvati, i da njenog dedu vaskrsne u filmu koji će u svoj kinematografski katalog udenuti 32 godine kasnije.

Da li mogu razdvojiti umetnika od njegove umetnosti? Još uvek ne znam, ali ova dva Alenova filma dokaz su da je to donekle moguće, iako mi kad je on u kadru jedino ne smeta tekst koji izgovara. Doduše i tu postoje pojedini izuzeci koji nisu dobro ostarili imajući u vidu njegove potonje životne odluke i samu klimu političke i moralne korektnosti.

Naravno, kad govorimo o cringe faktoru, tu je i Vajnstin, bez njega je ova tema nemoguća. U sezoni nagrada, sa dodelom Oskara kao finalnom trkom, ne može čovek da ga se ne seti. Mnogo je njegovih kampanja i mahinacija unutar industrije obezbedilo zlatnu statuu filmovima produkcijske kuće koju je po sebi krstio. Pojedini od tih filmova bili su kvalitetni, a poneki precenjeni (Gvinet debakl). Činjenica koja im je zajednička jeste da prvo što ugledate kada se za neki od njih opredelite upravo logo Harvijeve kompanije. Danas se takav scenario ne vari lako, bez obzira na scenario samog filma.

Kada će Alenu isteći rok trajanja u industriji niko ne može reći, tapšalo se i Eliji Kazanu, koji je kolege cinkario za vreme crne liste pedesetih, kada mu je uručen Oskar za životno delo. Čaplin je pobegao iz države kada je odbio da prati Kazanov primer pa je pozdravljen najdužim aplauzom u istoriji Akademije kad se vratio iz izgnanstva decenijama kasnije da prihvati Oskara, dodeljenog iz iste kategorije.

Naposletku, odgovor pronalazim u još jednom pitanju - da li mi je draža magija filma ili zabadanje nosa u činjenice koje se kriju iza zavese koja nakon projekcije zakloni platno? Radoznalost će, očigledno, ubiti draž filma mački koja reši da smućka sok od jabuka i narandži, ma koliko on intrigantan i ukusan bio.

Hvala na čitanju,
Keti ღ