Avanture nevaljale devojčice

„Ti si bila nesreća mog života.“

Ljosina priča o dobrom dečku i nevaljaloj devojčici obuhvata vremenski period od četrdeset godina. Svoju prvu simpatiju i jedinu ljubav Rikardo će upoznati pedesetih godina u rodnoj Limi. S protekom godina njen će se identitet menjati kako bi odgovarao trenutnoj životnoj avanturi, bespovratno zaljubljen Rikardo u njenim brojnim životima biće jedina konstantna, ali i privremena ličnost.

Kada Limu zameni Parizom, domovinom njegovog srca, Rikardu će život postati film u kom će jedino pravo na glavnu ulogu imati upravo neukrotiva nevaljala devojčica. U decenijama koje će uslediti ona će svojim dolascima i odlascima remetiti njegov prividno spokojan i smislen život.

Bez nevaljale devojčice pod svetlom reflektora, Rikardo će videti svet oko sebe, primećivati ljude i promene koje će neminovno napraviti jaz između generacija. Postajući deo društvenih pokreta, pružiće čitaocu uvid u razvoj kulturne scene i društva uopšte.
Preciznim i naglim skretanjem fokusa sa društvene scene na ljubavnu priču, Ljosa ovaj roman piše na dva nivoa: kao priču unutar priče. Shodno tome, moji utisci su ovom prilikom podeljeni na dva dela.

Dobronamerno se nasmejao kada me je pitao za moje „dugoročne planove“ i ja sam mu odgovorio: „Da umrem od starosti u Parizu.“

Ljosin protagonista podrediće jedinu dostižnu želju, život u Parizu, onoj nemogućoj, suživotu sa njegovom jedinom opsesijom i ljubavlju. Avanture nevaljale devojčice nagnaće ga da je prati do Londona i Tokija, ne bi li im se putevi opet ukrstili u Parizu, mestu u kom je i započela njihova, po čitaoca i njegove nerve, turobna veza.

„Mi smo savršen par: sadista i mazohista.“

On je slepo zaljubljen od prvog susreta, ona je hladna i na distanci. Kao ličnost nepostojana, slika o njoj menja se sa svakim ulaskom u njegov život, koji on kao dobar dečko pri svakom susretu kroji shodno njenim prohtevima u nadi da će to nevaljalu devojčicu nagnati da makar delimično uzvrati, uvaži i primeti njegovu (auto)destruktivnu ljubav.

Nakon što se bura ponovnog susreta, sada u srednjem životnom dobu, stiša i život u Parizu poprimi obrise idiličnog i odmalena željenog, Rikardov povratak u Limu pružiće mu uvid u identitet žene koja je za njega uvek bila enigma - devojčica koju je on davno upoznao u njegov život ušla je već nestvarna i izmaštana. Domovina njegovih snova ubrzo će, po povratku iz Lime, postati noćna mora tj. realnost koju je usled svoje zaslepljenosti Rikardo decenijama svesno ignorisao. Povratak na početak postaće svojevrstan simbol njihovog kraja.

„Osetio sam beskrajan umor. Imao sam osećaj da slušam ploču koja ponavlja, svaki put sve više deformisanu, istu muzičku frazu.“

Ostavljajući Pariz i nevaljalu devojčicu za sobom, Rikardo će nastojati da postane protagonista sopstvenog života, ali u tom naumu neće imati mnogo uspeha. Svesno je decenijama plaćao cenu čestog i neminovnog gubitka, živeo u neizvesnosti i čekanju, jer je nesreća njegovog života ujedno bila i jedina sreća koju je ikada želeo.

• Ocena - 2/5

Kao što rekoh, priča unutar priče kod mene je podelila utiske o romanu, te nikako nisam u mogućnosti da ga ocenim kao celinu. Stilski neupečatljiv, Ljosa je uspešno dočarao društvenu scenu, seleći likove iz grada u grad; iz decenije u deceniju. Međutim, sami likovi su zaslužni za, Goodreds vagom merene, ok utiske. Njihova autodestruktivna ljubav je pristojan kostur priče, koji je zaokružen i smislen, obavila sumornom, teskobnom atmosferom, te ju je, sa letenjem stranica tj. decenija, bilo sve teže čitati. Nedostatak bilo kakve harmonije između njihovog sveta i sveta čiji su deo bili naposletku je postala kap koja je prelila čašu i dovela me do ovakvog zaključka.

Hvala na čitanju,
Keti ღ