Ramble On_No. 12

Decembar zime gospodnje 2020. godine. Nije me bilo od letos, shodno tome rešila sam da pri "povratku" u blogosferu vaskrsnem zapostavljenu rubriku svega i ničega. Nje nije bilo tričave dve i po godine.

Tumarajući listama pročitanog i odgledanog uvidela sam da nijedna tema nema dovoljno materijala da samostalno nađe na blogu. Ne izdvaja se ništa genijalno niti dovoljno katastrofalno, sve je ostavilo utisak osrednjosti koja me je postepeno odvukla u pravcu neke letargije, koliko god ja nastojala da se nekim kvazi prečicama trgnem i (reading) slump zaobiđem.

Godina je prosto sama po sebi takva. Kardinalna štamparska greška koju bih mogla opisati još jednim anglicizmom - abysmal.
No, da vidimo šta sam gledala, čitala i od knjiga udomila..

Napomena - nemam više jasnu predstavu da li sam nešto gledala/čitala ove godine ili neke od prethodnih.. Ove godine su mi sve informacije, trivijalne ili ne, zbrkane. Kada bi neko tražio sliku prosečnog toka misli za ovu godinu sigurna sam da bi pokucao na vrata slikara kom je uzor Džekson Polok - ova haotična godina ništa manje ne zaslužuje.
Bila je i prekratka i preduga.
Oksimoron.

Da pređem ja na tačke dnevnog reda..

1)SAMO LEPA SLIKA I SAMO SOLIDAN FILM

Nadala sam se najboljem, ali nekoliko filmova je na mene ostavilo osrednji utisak u prethodnih nekoliko meseci.

Najnovija adaptacija „Eme“ je, sa aspekta kostimografije i kinematografije, lepa kao slika uokvirena savršenim ramom od nota koje prate zbrzanu radnju. Imajući u vidu da se radnja u romanu vuče kao puž golać, ovde brzina, zajedno s melodijom, radi u korist komedije i daje živosti osrednjoj priči.. Najnovija adaptacija „Tajnog vrta“ takođe je u ovoj kategoriji i pati od iste "boljke" - kinematografija je u potpunosti zasenila priču. U septembru je svetlost dana ugledala i „Enola Holms“, ako ignorišete sve što ste do tada znali o Šerlokovoj pojavi do kraja filma se možda naviknete na jadnog Kavila koji je sa onakvom građom definitivno omašio vek ili dva. Kinematografija je i ovde odradila najveći deo posla.

Od solidnih filmova izdvajam adaptaciju „Kluba radosti i sreće“ zasnovanu na istoimenom romanu Ejmi Tan. Film verno prati delo po kom je zasnovano i u potpunosti prenosi njegovu atmosferu sa hartije na veliko platno. Zalutao je među sjajnu žensku glumačku postavu i član brat pack ekipe, Endru Makarti kao dodatni bonus. Priča o porodičnom neskladu tema je i filma „Keri Pilbi“ u kom posmatramo ciničnu devojku koja beži od sveta i sukoba koje smatra neminovnim. Filmovi koji vas neće fascinirati, ali kao što rekoh - solidni su. Za nedeljno popodne su sjajan izbor.
Odgledala sam i Bartonove filmove o Betmenu. Jedino što me je u njima oduševilo jeste Mišel Fajfer. Džoker i Betmen su mi ipak draži u Bejl/Ledžer kombinaciji.

Animirani filmovi koje sam odavno trebala da gledam konačno su došli na red. Napokon sam odgledala „U potrazi za Nemom“. Dopao bi mi se više da me je glas Elen Dedženeres iritirao manje.

Oduševila su me svega dva filma. „Koko“, uz koji sam, razume se, plakala i zaključila kako je njihova tradicija za Dan mrtvih fantastična. Meni je još kao detetu rečeno da nije prikladno glasno slušati muzika baš 2. novembra. Nameravam da ignorišem taj davni savet i od sada sledim Migelov primer. Život dragih osoba treba slaviti i kada se ugasi. Napokon sam smogla hrabrosti i odgledala „Panov lavirint“. Giljermo mi je još jednom dokazao da je mađioničar čija kinematografija fascinira i oduzima dah. Istini za volju, meni je i Faun strašan, ali ceo svet je fantazmagorija u kojoj se zaista vredi izgubiti.

Kraj godine ću sigurno provesti uz Darsija i Elizabet iz 2005. godine i uz prvi film o Bridžet Džouns. U inat Džuliji Roberts i plavim vratima Grantovog stana.

2)SAČUVAJ ME BOŽE (OVAKVIH SERIJA)

Odakle početi? Krenimo prvo od trenutnog hita HBO platforme - „Slom“. Ja se izvinjavam što ću se drznuti da pitam, ali gde je tu triler?
Radnja je u tolikoj meri spora da kraj nje i kornjača juriša u petoj brzini. Glumačka ekipa sa renomeom - Zlatnim globusima i Oskarom. Džaba, sve je džaba. Nikol od pre koju godinu očigledno više voli botoks nego svoju profesiju.. Dok sam se (bezuspešno) mučila da joj na licu pronađem neki znak života, neprestano sam razmišljala o tzv. kulturi otkazivanja. Može li neko da otkaže botoks, u suprotnom će većina srednje glumačke generacije da ostane zamrznuta u vremenu. Hju Grant je glumac kog mi je ogadila svaka praznična filmska sezona. Iz godine u godinu nailaziti na njega i Džuliju u istom kadru, sa istom replikom, postalo je nepodnošljivo. Da, ima ga i u „Dnevniku Bridžet Džons“, ali tu navijam za Kolina. Naravno. Dakle, Hju je šablon za svakog romantičnog i smotanog Engleza u poslednjih 35 godina. Verujem da su ostali po uzoru na njega krojeni. Sve je to ok, ali.. Ne možeš menjati ploču sa 60 godina, aman. Ne ide to nikako. Znamo da nisi više mlad, ali ja ti prva posle svega ne mogu verovati u bilo kojoj drugoj ulozi. To bi bilo kao da Atkinson reši da glumi mafijaša - očekivala bih foru ili šalu. Kalup je grozna stvar, ali kad ti tako sjajno ide nastavi u tom maniru, iako znamo da je sve to već stara ploča.. Preokret 5 do 12 nije uverljiv, naročito ne u ovom smoru od priče koja bi sjajno izgledala u 4 epizode. Sve od toga više je previše. Žao mi jedino Donalda, ništa mu nisu dali da radi - apsolutno ništa.

Sa opusom Agate Kristi se tek upoznajem. Posle fantastičnog romana i dobre serije „I ne osta nijedan“ na red je došla „Nesreća nevinih“. Izgubila sam mnogo živaca dok sam knjigu čitala, jer je sušta suprotnost gore pomenutom romanu. Nema dinamike, nema logike, a ni nekog naročitog smisla. Kao da ju je pisao neki Agatin fanatik u pauzi za topli obrok. Serija mi je nudila sjajnu glumačku ekipu, pa sam se ponadala da će priča do kraja na nešto i da liči. Sve se naposletku svelo samo na lepu pokretnu sliku koju ne bih marila da gledam sa prigušenim tonom. Priča je smotala u nekom sapunjara smeru i tu je zamrlo i moje interesovanje.

Od serija koje su mi se dopale, a bilo je i takvih (jedva), izdvajam „Unorthodox“ i „Normal People“.

3)NA ZAPADU NIŠTA NOVO

..rekla bi i Tejlor Svift. Ponekad se divim mojoj istrajnosti u slušanju iste muzike mesecima (godinama). Ni ovu godinu nije zaobišlo pokoravanje tom nepisanom pravilu. Očekujem da mi se Lenard Koen uskoro javi u snu i zamoli me da ga ostavim na miru. Mjuzikl „Hamilton“ je opet u modi, u julu sam, sa izlaskom snimljenog performansa Linovog čeda u izvornoj postavci, oprostila Dizniju sva skorašnja skrnavljenja voljenih mi animiranih filmova. Drugi album Harija Stajlsa sam napokon odslušala u celosti i od tada ga neprestano slušam. Ušunja se tu i poneka svifti numera, to je zapravo i sva novina moje ovogodišnje muzičke salate. Sa početkom meseca su mi se standardno na repertoar vratili božićni hitovi iz davnina u izvođenju Sinatre i Martina.
Svaka preporuka za moju repetativnu plejlistu je dobrodošla.

4)ŽIVOTE

Rekoh već da nemam predstavu kada sam nešto čitala ili gledala. Da bih se setila neophodno mi je da razmislim, ako tu naletim na problem u pomoć stiže uredno vođen dnevnik pročitanog na Gudridsu. Nisam ove godine pročitala mnogo knjiga, ali me isto tako ništa nije oduševilo od avgusta. Nadam se da ću do kraja godine (još uvek vremena ima) da izaberem nešto što će da me povuče iz ambisa osrednjih naslova za koje sam se, izgleda, uhvatila kao pijan plota.

Ostinova me je razočarala i "udavila" sa „Emom“, a Gogolj pored nekoliko priča oduševio jedino „Šinjelom“. „Freni i Zui“ bi mi bili interesantniji da sam knjigu čitala u tinejdžerskom uzrastu. „Normalni ljudi“ su štivo kojoj je adaptacija, zahvaljujući sjajnoj glumi i lepoj paleti boja, dala na emociji i lepoti.

„Dnevnik Bridžit Džouns“ je fenomenalan na velikom platnu, ali na papiru je čist promašaj. Isti utisak, bačenog vremena, na mene je ostavio i epistolarni roman „Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuškure“, čiju adaptaciju sam sa uživanjem nekoliko puta do sada gledala. „Mali požari posvuda“ su promašaj kako na papiru tako i na platnu.

S druge strane, Eduar Luj i Ejmi Tan su mi sa svojim zanimljivim pričama privukli pažnju u potpunosti, ali im se, po svemu sudeći, ipak ne smeši drugo čitanje.

5)SAJAM I ROĐENDAN_2020 GODINA

Za kraj ovog konciznog teksta nešto lepo. Dosta sam kukala.
Dozvolite mi da prepišem sopstvene, instagramske, reči. Sajam je došao i na Internetu prošao. Obeležih ga romanima „Dom“, „Salomonova pesma“ i „Put u Indiju“.
Nakon sajma, rođendan. Lagunin popust iskoristih na „Divlje guske“, roman o kom sam čula samo reči hvale, „Atlas opisan nebom“ i „Umetnike preživljavanja“, publicistiku koja kroz književne vinjete predstavlja živote 99 umetnika koji su u toku 20. veka, iz raznih razloga, smatrani nepodobnim predstavnicima svog društva.
Rodbinski doprinos mojoj biblioteci preusmerila sam potom u pravcu davno željenih naslova Silvije, Šarlote i Darvina. Zvuči kao početak nekog lošeg vica, a zapravo su u pitanju knjige koje želim da pročitam odavno ili, u slučaju Šarlot Bronte, ponovo.

Za kraj - neočekivano i usled toga najdraže - pokloni prijatelja. Svi do jednog su mi pročitali misli i na moju adresu poslali knjige koje sam nameravala da uvrstim u biblioteku u skorijoj budućnosti. Neizmerno sam vam zahvalna što ste se postarali da mi ceo novembar prođe u znaku knjige, te da upravo ta euforija, nedelja u kojoj traje sajam, kod mene postane mesec u kom traje rođendansko slavlje.
Van kadra, nalik postskriptumu, na ovu gomilicu se ušunjao Džejms Boldvin sa dva toma u kojima su eseji i rani romani, za ediciju America's Library izabrani od strane Toni Morison.

Hvala na čitanju,
Keti ღ