"Isn't this little Parisian dream a moveable feast?"
Ne volim Vudija Alena, samim tim slabo sam upoznata sa njegovim filmskim ostvarenjima. Ne volim ni Ovena Vilsona, njegov glas mi je iritantan, bolje rečeno. Dakle, kada su dopadljivost reditelja i glavnog glumca u pitanju to vam je kod mene mrtva trka - ne podnosim nijednog. Ipak, zbog Pariza sam spremna da zažmurim na apsolutno sve.
Lepo je to sročio Ernest Hemingvej - Pariz je nalik pokretnom prazniku. Oni koji nisu imali tu čast da posete grad svetlosti ili pak žive u njemu ipak imaju mogućnost da se gradu približe i dožive delić njegove magije koje može preneti jedino umetnost - književnost, slikarstvo, muzika i film. Alen je u ovoj filmskoj priči glavne uloge dodelio eminentnim piscima i slikarima i podario nam ponoćnu vožnju do Pariza iz doba džeza.
Kada pomislite na to famozno vreme, šta vam prvo padne na pamet? Perje zadenuto u kosu, šljokice i rese koje su se stapale sa nijansom šampanjca koji je tekao u potocima. Getsbijevo vreme neprekidnih žureva na koje je sasvim normalno, šta više poželjno, banuti. Šablon koji je, nesvesno, ispoštovao i Gil, protagonista Alenovog kinematografskog tour de force. Vožnjom četvorotočkaškim vremeplovom i odlaskom na žurku u čast Žana Koktoa, zajedno sa Penderom i gledaoci ulaze u svojevrsnu prodavnicu nostalgije. Pokretni praznik je za nas Pariz umetnika: Hemingveja, Ficdžeralda, Eliota, Pikasa, Dalija, Portera i Gertrude Stajn, između ostalih.
 |
| Živi bili! |
Gil na sudbonosne susrete reaguje poput svakog nostalgičara i ljubitelja književnosti, sa velikom nevericom i uzbuđenjem. Šetnja dvadesetim vekom doprinosi jačanju njegovih pređašnjih ubeđenja i težnje da se, zarad svog nedovršenog romana, nastani u Parizu.
Sporedni likovi sadašnjosti su tu kako bi bili u kontrastu sa Penderovom sve izraženijom setom za prošlim vremenima.
Članovi izgubljene generacije pružaju nam priliku da iza Gilovog ramena zavirimo u njihov svet, te pomoću filma menjamo dan za noć. Eskapizam u prošlost podseća nas pak da je svačija sadašnjost nečija prošlost, te će i ova naša to jednog dana postati. Kartu za vremeplov je nemoguće kupiti, ali zato uvek možemo poći stazom umetnosti - ona će nas odvesti gde god da želimo poći. Ako ugledamo nekog nosoroga i to je ok.
Hvala na čitanju,
Keti ღ
Svratih da proverim novitete na blogu, kad ono - ponoćno iznenađenje!:))))
ОдговориИзбришиDa li što sam se uželela tvojih tekstova ili što ovaj film toliko volim, a najpre će biti zato što ti je ovo jedan od boljih postova, mislim da si zaista uspela da preneseš suštinu magije ostvarenja. Ni ja nešto nisam Vudijev fan, više zbog privatne persone nego rediteljske/glumačke veštine, jer ima stvarno mnogo odličnih filmova za sobom, a Vilsona retko mogu da shvatam ozbiljno, ali ovde se, nekako, SVE uklopilo, baš svaki detalj.
Najviše pogađa, valjda, prepoznavanje, jer baš ta "lažna nostalgija" kao fenomen, boljka od koje ljudi poput nas pate, ta opčinjenost prošlošću i uverenje da je bilo bolje, da bi nama tamo bilo bolje, jeste Gilov problem, ili možda spas?
Sve u svemu, sjajan tekst o sjajnom filmu.:)
Da prekopiram što napisah i ispod Sarinog teksta o istom:
Film je MAGIČAN!
Najozbiljnije, dok sam ga gledala, uživela sam se i zaista imala utisak da i sama noću lutam kvartovima "grada svetlosti", kroz epohe, pod zvezdama, toliko je sugestivna i upečatljiva atmosfera. Osetiš i sreću i tugu, prepoznaš u sebi taj fenomen "lažne nostalgije", odnosno melanholije za vremenom i mestima gde nisi ni mogla živeti, postojati, a ipak čezneš za tim (ja patim od ove boljke otkad pamtim, moja slaba tačka su osamdesete, ali i određene dalje istorijske epohe), sve to što muči i glavnog junaka.
Film je predivan omaž "bel epoku", ali i sjajna poruka kako je mesto iz naših snova uvek tako čarobno isključivo zahvaljujući predstavi koju smo SAMI o njemu stvorili; zatim, kako svako vreme pati za prošlošću koju smatra lepšom i boljom (to je ono romantizovanje o kome je još Bajron govorio); i naposletku, da bi ideali i snovi možda trebalo i da ostanu tako nedostižni i udaljeni, jer neće izgubiti svoju čar i više će nam značiti dok ih želimo izdaleka...
Film je napravio sjajan presek epoha i najistaknutijih ličnosti koje su ga krasile, istovremeno pokazujući kako otprilike sve to izgleda u glavi jednog sanjara i zaljubljenika u umetnost, odnosno, šta sve ljudi poput nas očekuju od Pariza. :)
Marion je ovde prekrasna, savršena; Oven je šarmantan i lako se poistovetimo sa njegovom perspektivom; Rejčel je dobro iznela lik, ona mi je uvek slatka; svi ostali su me takođe oduševili, posebno Brodi kao Dali, a pojavljivanje Karle Bruni-Sarkozi (ako se ne varam, tada aktuelne prve dame?) je bilo zanimljivo.
Za mene je Pariz centar sveta=jer je centar mojih interesovanja. Grad u kome su živeli i stvarali mnogi moji heroji. I beskrajno ga volim, iako ga možda nikada neću videti uživo, ali, koliko sam čitala o njemu i lutala njegovim ulicama, imam osećaj da ga poznajem u dušu...:)
Potpisala bih ovaj tvoj poslednji pasus iz odgovora na Sarin post, slažem se u potpunosti. Pariz je mesto gde će umetnost, pre svega, večno da živi. Grad je, sam po sebi, stanica i utočište boemima i nostalgičarima, ali i onima koji su željni da koračaju utabanim stazama kojima su mnogo godina pre njih bezbrižno koračali i umetnici čija su ih dela dotakla.
ИзбришиNi ja ne volim Alena zbog njegovog privatnog života, jer prosto ne mogu razdvojiti privatnog i poslovnog Vudija, tako reći. No, ovde sam morala da zažmurim, kako na Alena tako i na Vilsona od čijeg izgovaranja pojedinih reči uvek prevrćem očima (npr. reč now). Radovala sam se Ernestu i Skotu, a ostadoh fascinirana Brodijevim Dalijem, kako se neko do sada nije setio da snimi film o Salvadoru, pojma nemam - Brodi je savršen izbor. A i nosorog mi ne izlazi iz glave. :D
Gledajući film, prepoznala sam i ulicu u kojoj je sniman film sa Odri Hepburn iz '57. a negde sam pročitala da je Vudi, navodno, ideju za ovaj film imao još sedamdesetih, Keri Grant je bio zainteresovan za glavnu ulogu i spreman da zarad iste istupi iz penzije. No, zbog finansija je, valjda, taj plan propao..
Pariz je u neku ruku, za sve nas koji ga putem umetnosti posećujemo, nalik Nedođiji - magičan. Večno čaroban.
Hvala ti na čitanju. :*
Gledala sam ovaj film pre godinu-dve i dopao mi se. Ni ja ne volim Vudija Alena jer ga moja mama nikada nije volela pa je uvek govorila kako je nervira, te sam tako i ja vremenom stekla averziju prema njegovim ostvarenjima. Zadnjih godina se desi i da pogledam poneki njegov aktuelan film tog trenutka, a ovaj mi je prijao. :) Da ne duzim dalje, Isidora je sve lepo srocila, bolje nego sto bih ja to ikada mogla. :)
ОдговориИзбришиPreporučujem ti i Vudijev film Magic in the Moonlight sa Emom Stoun i Kolinom Firtom u glavnim ulogama. Simpatičan filmić, odličan za relaksaciju. :)
ИзбришиHvala ti na čitanju. :*
Hvala na preporuci! Gledam obavezno! :))
ИзбришиI see...rhinoceros! - genijani Brodi! :D
ОдговориИзбришиVudi Alen i njegovo stvaralaštvo mi nisu nešto naročito bliski, ali ovaj film baš volim. Gledala sam ga više puta, uvek sa podjednakim zadovoljstvom, za šta su (makar u mom slučaju) najzaslužniji glumci koji su izvanredno izneli ovu interesantnu ideju. Film je prava poslastica za svakoga ko je i najmanje zagrižen za umetnost!
A Pariz je san snova! Nisam ga, nažalost, do sada nijednom posetila, ali imam osećaj da ga film nije izneverio, jer atmosfera koju prenosi nekako odgovara utiscima koje sam o njemu stekla (nadam se da ću nekada moći i iz prve ruke to da potvrdim).
Sve u svemu, divan film - i ništa manje divan prikaz! :)
Ima skoro mesec dana kako sam odgledala film i mogla bih ga gledati opet. :) Jedan je od retkih za koji verujem da ne može da dosadi, jer je zaljubljenicima u umetnost bilo koje vrste nalik utopiji. Pri svakom gledanju pratimo i poistovećujemo se sa protagonistom, tako reći. Ko od nas ne bi hteo da tumara ulicama Pariza, naročito ako imamo priliku da se tada sretnemo sa neponovljivim ličnostima. :)
ИзбришиBrodi je zaista genije, gledala sam tu scenu minimalno 15 puta. Fascinira me svaki put, a nikada ne bih pomislila na njega u toj ulozi.
Hvala na čitanju. :)
Mislim da prvi put komentarišem od kada je blog dobio novi izgled-jako mi se dopada! Obožavam ovaj film uprkos tome što je Vudi Alen žešća stoka, i što nisam preterani ljubitelj Ovena, kad vidim Merion to je uvek da. Intereesanto je da ja nekako nikada nisam imala tu fasciniranost Parizom kao većina, verovatni mi je zbog prevelike "izvikanosti" u modernom vremenu postao klišei i postao odbojan ali sam ga kroz ovaj film zavolela. Da mogu samo da ga imam u '20im bilo bi još bolje :)
ИзбришиSjajan post jako sam uživala!
Da, prvi tvoj komentar nakon moleraja. :) Mislim i ažurna sam da Bog sačuva ove godine tako da dobro da ste još i voljni da se javite - HVALA VAM! :* Drago mi je da ti se look dopada, bojala sam se da će biti taman previše, ali za sada mi deluje ok. :)
ИзбришиElem, ja Pariz volim, čini mi se, oduvek. Šta znam, uvek sam prosto verovala da je magičan grad, umetnički, u pitanju. Knjige su u tom mnogo pomogle, a da ti ne govorim koliko je tu moju ljubav oživeo Hemingvej sa svojim memoarima. :)
Alen je stoka hahaha.. Scena u kojoj "upoznajemo" Stajnovu me je automatski vratila na "Pokretni praznik", na Ernestov opis njenog doma i njenog karaktera, a tek diskusije o knjigama. Opet mi se čita knjiga. :) Sa Brodijem ću dosaditi i Bogu i narodu, ali šta ću kad je genije. Genije!
Hvala ti na čitanju. :*
P.S. Moram odgledati "Hemingway & Gelhorn" (uvek mi ode u zapećak). :D