Ramble On_No. 8

Na samom smo pragu decembra, predstojeća praznična manija još uvek nije zagospodarila mnome, a da vam pravo kažem nekako me uvek preskoči. Nemam u sebi entuzijazma za rituale koji "žive" u mesecu pred nama. Samo kićenje jelke za mene je gnjavaža te obožavam moju malenu koja se upali u struju i svetli bez da ste ju ogrnuli sijalicama. No, tu ćemo kuknjavu ostaviti za tekst kolumne u decembru gde mu je i mesto, prelazimo na aktuelne teme.

Šta se desilo? Nema me deset dana, a bloger je promenio svoj izgled iz normalnog u naopak. Radovala sam se odlasku na kontrolnu tablu, tamo su me čekali novi tekstovi blogova koje volim i pratim. Kolege su mi ulepšavali svako jutro postavši deo rituala pred pozdrav dana, a sada listu staviše tik do dna, Bože sačuvaj.
Pet glavnih tačaka meseca novembra su:

1)WINTER IS COMING

Dok se zimi Vesterosa radujem, ova "naša" pod okriljem realnog sveta mi zadaje muke, a nije pošteno ni zakucala na vrata. Iako je neminovna i prirodna pojava uvek u meni budi tugu i negodovanje. Kada kažem da je ne volim ni na slici zaista tako i mislim.
Zameram joj, od kad znam za sebe, petsto slojeva odeće i neprestani osećaj hladnoće koji me prati iako mi ispod pokrivača ni kosa ne viri, a kamoli nos. Ne šetam se ni po lepom vremenu koliko bi trebalo, ali zimi umislim da sam medved te iz kuće izlazim samo u ekstremno bitnim prilikama (čitaj kada MORAM) i uvek, ali uvek, hodam ukočena poput daske u strahu od pada na ledu koji je kada s takvim mislima istupite u svet zagarantovan.
Zato sam prekjuče prevrtala očima poput vetrenjače kada su mi na dlan pale prve pahulje snega. Setih se Kalifornije koja mi u ovom životu ne bi suđena i naravno, Hamleta jer se zimi, u maniru dočaranom na slici ispod, pitam samo jedno..

"Biti ili ne biti.."

2)MAGIJA

Kada sam već započela priču naopačke da premotam film do subote, dana D za ovaj mesec. Kao što sam rekla u prošlomesečnom tekstu kolumne, na rasporedu skorije budućnosti bio je balet. Kao veliki zaljubljenik u remek dela Čajkovskog obradovah se poput deteta činjenici da je karta kupljena i da mi magija baleta predstoji krajem meseca. Vreme je, kao što mu je i običaj, proletelo te je 26. došao brzinom treptaja oka.

Krenula sam ovde da vam prenosim impresije, a potom shvatih da tako neće moći.. Odmah sam prešla na pisanje teksta koji je završen pre same kolumne, a na blogu vas čeka u ponedeljak. Reći da je celo iskustvo čarobno je meni trenutno mala reč za ono što sam doživela. Po svemu sudeći gledaću ga i u decembru, repriza je duši očigledno neophodna.

3)NEPRISUTNA TIŠINA

Odlazak u pozorište me je podsetio zašto ne volim bioskop i od istog zazirem kao đavo od krsta. Meni su najbliži često zamerali što ne umem da ćutim kada je u toku filmsko veče, ali dok ne osetite na svojoj koži tj. ušima koliko mrmljanje sa strane iritira nećete uvideti da je ono što radite pogrešno. Prvo što me je u pozorištu iznenadilo jesu deca, da vidim poneko još i hajde, ali prvih nekoliko redova bili su prepuni mališana. Do mene gospođa sa dvoje dece dok se iza smestiše bake s unukama. Da je to dete iza mene pričalo o nečem nebitnom ne bi mi toliko smetalo koliko mi je smetalo ono što je zapravo radilo, pre svake scene rekla je šta sledi.

Nisam gledala "Krcka Oraščića" ni na TV-u nikada, preletela sam davno preko "Labudovog jezera" ne mogavši se putem ekrana u dovoljnoj meri uživeti u priču, tako da je ovo, kao što rekoh, bio moj prvi balet. Aman dete ućuti! Džaba je bilo svako Ššš, progutao ga vazduh. Taman kad mi je došlo da gospođi koja je sedela do mene kažem kako ima zlatnu decu jer ista glasa nisu ispustila ono dete iza mene je izjavilo kako joj je strašno dosadno i kako hoće kući. To je bilo na polovini drugog čina, a nakon njega je jedna mala nedaleko od ove prve što je remetila tišinu krenula da remeti aplauz vičuči "BRAVO" iz sveg glasa dok su ostali kulturno aplaudirali. Kada su joj rekli da sa time prekine odgovor je bio "Meni mama radi u pozorištu".
Dakle deco, molim za tišinu i ukoliko vam je dosadno sve što se odvija na bini zamolite roditelje da vas sledeći put ne vode sa sobom ili pažnju zaokupite kokicama u krilu čije mi prisustvo u pozorištu uopšte nije bilo jasno.

4)IZUMRLA VRSTA 

Kad već govorimo o lepim manirima želim da istaknem kako žalim što su, čast izuzecima, postali običaji prošlosti. Gde god sam se u skorije vreme obrela nailazila sam na veće ili manje znake nekulture. Uvek sam ona koja čeka u redu, koja se, ako ništa drugo, skloni s puta starijima ili im otvori vrata u prodavnici. Ništa me ne košta, a njima znači. Ne treba zaboraviti da će i nama jednog dana na vrata pokucati sedamdeseta pa će mali gest mnogo da znači.

Ne sećam se da sam ikada svojevoljno koristila pravo prvenstva, iako ga po zakonu imam isto koliko i trudnice ili pak roditelji s decom jer sam osoba sa invaliditetom. Još uvek se raspravljam sa ljudima koji žele da mi ustupe mesto u autobusima, čekaonicama i slično. Cenim i poštujem red i istog se držim tako da mi zaista nisu jasni slučajevi koji se pred vratima pošte guraju kao da je sutra sudnji dan usput nastojeći da poremete sve u njihovoj bližoj okolini. Priljube se na vrata tako da ih onaj s druge strane može pri otvaranju istih srušiti bez po muke.
Brzina života nas uništava iz dana u dan i u nama razvija nestrpljenje manje od onog u deteta. Sve odmah i sve sad sa stavom sivonje i divljaka. Lepi maniri i pristojnost su naravno pri takvom rezonovanju izleteli kroz prozor i pre no što su stigli da se razviju. Sve manje nas deli od postavljanja pitanja "Šta je to kultura?", na našu nesvesnu i veliku žalost.

5)AMERIKA

Stigla mi je pošta, donekle. Nismo se moja pošiljka i ja još uvek videle, ostala je tamo gde je i stigla, kod mojih u selu. Polovina tj. jedna knjiga je pristigla pre nedelju dana, drugu očekujemo svakog momenta. Kažu moji, koji su knjigu prelistali, da je ona u savršenom stanju. Ne veruju mi kada kažem da je kupih polovnu. Iako dostava nije završena mogu reći da prvu međunarodnu kupovinu smatram uspešnim i pozitivnim iskustvom. 

Čim mi padnu šaka slikam, obećavam!

To bi bilo sve za ovaj mesec, dragi moji. Tekstova je manje no inače, svesna sam te činjenice. Da sam tekstove radila jer MORAM to ne bi bilo to, vi biste prvi primetili. Uhvatih sebe da sam kratka s inspiracijom u momentu kada imam uslove za rad dok su mi se ideje pretežno javljale van kuće zatekavši me bez papira i olovke usled čega nigde više ne idem bez svog notesa kako bih makar osnovu pribeležila. Da pišem sve u svesku ne umem jer sam sebe navikla na odnos mozak-tastatura, direkt u blogosferu.

Decembar započinjemo muškim glasovima Holivuda koji me hipnotišu. Naravno da nisu stali svi na listu dok su drugo i treće mesto bili velika dilema rangiranja. Velika većina su tzv. Šekspirovci što će reći da ćete na listi zateći tek ponekog Amerikanca. Britanci su kao i uvek, zahvaljujući svojoj teatralnosti i dikciji, u vođstvu.
Do tada..

Keti ❤