Tunel

„Biće dovoljno da kažem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne..“

Na nevelikom broju strana ovog romana pronaći ćete nekoliko citata vrednih pamćenja. Međutim, većina se, uključujući i mene, često hvata za sam početak Kastelove priče iliti njen kraj. Ja to činim iz jednog prostog razloga - ljubavi prema prvim rečenicama koje me zgrabe i povuku u bezdan, često, psihički razorenih likova.

Sabatov svet je, rekla bih, ključan deo literarnog neba na kom su grupisane upravo takve ličnosti, opsednute opštom teskobom života koji ne ide, njihovom, opsesivno željenom putanjom. Uz plejadu brojnih nesnađenih i neprihvaćenih likova Tenesija Vilijamsa se, kao ekstremni primer duševnog ambisa, nadovezuju razni Kasteli i Hamberti.

Može se reći i da su kraj pete i cela šesta dekada prošlog veka bili usmereni na psihološki sklop likova okovanih normama društva, željni nečeg nedostižnog i, pretežno, nemoralnog - da se izrazim najblaže moguće.

Doduše, možda je to samo moja uobrazilja koju smatram činjeničnim stanjem na osnovu, još uvek, oskudnog broja pročitanih naslova iz ovog vremenskog perioda. Shodno tome, ne mogu se oteti sada već uvreženom utisku da su upravo ovakve književne persone bile centralna tačka interesovanja tadašnjih, neminovno tabuizovanih, stvaralaca.

Umesto pukog rešavanja zločina i traženja povoda za isti, polovina veka donela nam je i u amanet ostavila slike društva lišene boja i (često) nedostižnog etosa američkog sna; (anti)junake sa duševnim mrljama i životnom apatijom koja će ih nagnati na zločin.

Dolazimo do počinitelja svirepog ubistva - Huan Pabla Kastela.
Bombastičan uvod garantuje nam, pre svega, nelagodu i anksioznost tokom boravka u sivilu zanavek opsednutog čoveka. Njegova impulsivnost i samoljublje ravni su tinejdžeru koji juriša svim silama ka toksičnoj vezi kratkog i pogubnog veka sa devojkom koju, u njegovom sumanutom poimanju sveta, vija svaki hodajući naboj testosterona u školskom dvorištu.

Samoljublje bismo, svakako, mogli pripisati njegovim umetničkim aspiracijama, ali ono je pak pritoka reke koja gospodari njegovom egzistencijom - (auto)destrukcija. Okosnica svake odluke i žarište svakog problema, u čijem centru se, pukim nesrećnim slučajem, zatekla Marija Iribarne, jeste težnja ka uništenju. Lomljenje psihe jedne individue dovešće nas, samim tim, do devastacije svih koji se zateknu na iskrivljenom platnu njegove svesti.

„..čovek ponekad pomisli da je natčovek a onda otkrije da je i sam ništavan, prljav i podmukao.“

•  Ocena - 4/5
  

Izuzev sada već kultne uvodne rečenice nisam znala šta da očekujem od ovog romana. Nadala sam se samo da me neće, poput Ljose, sa prvim susretom, razočarati. Sabato me nije izneverio. Unutarnji lavirint njegovog protagoniste putanja je koja najviše sliči začaranom krugu iz kog se jedini izlaz ukazuje kroz iskorak ka tunelu koji vodi prema bespovratnoj dekonstrukciji i ništavilu sopstva.

Hvala na čitanju,
Keti ღ