Talentovani gospodin Ripli

 „Kao da je čekao čitavu večnost da predstava počne i da se zavesa podigne.“

U junu mesecu je trebalo da pročitam bar jednu od tri knjige koje sam izabrala za projekat (ne)pročitanih knjiga. Mogla sam da biram između naslova En Bronte, Beti Smit i Perl Bak. Naposletku sam najviše vremena posvetila pozorišnim komadima, među kojima su, očekivano, najbolji utisak na mene ostavili oni koje je zapisao Oskar Vajld. Kada sam se slatko ismejala na sve dogodovštine i dramu kojom je prepun život svakog Oskarovog lika reših da se, prateći zgode književnih junaka, preselim u Italiju. Prvu ekskurziju na mojoj knjiškoj italijanskoj maršruti mi je omogućio Forster sa svojim romanom „Soba sa pogledom“ koji je, nažalost, još uvek na listi naslova koje trenutno čitam. Nekako nam ne ide i to po drugi put. Treća će, valjda, biti sreća.

Ostavivši Forstera po strani uskočila sam u voz kolektivnog čitanja Asimanovog romana „Zovi me svojim imenom“ koji je na Instagramu, u svom onlajn književnom klubu, organizovala blogerka Branislava Antović. Napokon sam pročitala roman koji mi je, rekla bih, iskakao i iz frižidera. Odgledala sam i film pride, ali slaba vajda, nije mi se dopao ni roman ni adaptacija u istoj meri kao i ostatku sveta. Bilo je samo ok, u oba slučaja. Ništa vredno silnih hvalospeva na koje sam svugde nailazila.

Dođosmo potom i do zvezde ovog teksta, romana Patriše Hajsmit „Talentovani gospodin Ripli“, Braninog izbora za jul mesec. Ja, dežurni puž, latila sam se knjige i pročitala je za dva dana, ali daleko od toga da me je oduševila. Daleko.

E moj Džude, ni ti me nećeš naterati da odgledam film..
Međutim, to me neće sprečiti da se složim ovim citatom 100%.

Pedesete godine prošlog veka su na velika vrata književne scene uvele Toma Riplija, talentovanog za sve osim za normalan život. Znate ono, dosadno i monotono, uobičajeno tada i sada znano kao pos'o-kuća.. Nit' kuće nit' posla, ali naš ubogi Tom ne očajava. Smandrljaće on nešto mimo zakona da može da živi. Vara ljude, poresku upravu i mulja sve oko sebe jer nema poverenja u sistem rođene države, dok se oni ne sete da provere šta je on tu nešto petljao, što bi rekao Čkalja, on će biti ko zna gde. Rešenje mu se javlja u baru, kao i većini koja sedi prikovana za šank sa čašom u ruci.

Otac njegovog poznanika, Ričard Grinlif stariji, nudi mu plaćen put do Italije u zamenu za povratak njegovog odmetnutog sina Dikija na rodno tle kome je, otac smatra, suđen posao u porodičnoj firmi. Njemu je dosta sinovljevog izmotavanja i podražavanja Pikasove profesije za koju nema talenta, ako se on pita. Šta će naš "junak" Tom nego latiti se posla, ionako u Americi nema ničeg pametnijeg za njega. Prepun kofer problema zameniće bezbrižnim životom u idiličnom italijanskom mestu Monđibelu trošeći tuđ novac trudeći se, ne preterano, da ubedi Šimeta da se vrati kući.

I sa ovim se slažem.

Spakovao je naš Ripli nešto ličnih stvari i pošao na put. I mi idemo za njim, šta da se radi. Nije mi drag, ali to je knjiga - kud likovi skokom tu mi okom. Prođoše tako prvih sto strana, Diki jedva da ga se setio, a i kad se setio nije bio oduševljen, devojka Mardž mu pravi društvo dok on dane provodi slikajući. Ripli uočava da su slike sve samo ne lepe, jer se naš Toma u sve razume, ali neće baš biti tako kao što će nam dalji tok neke kvazi radnje pokazati.

Italija. Život je lep i bezbrižan. Zašto ne bi bio još lepši, zapita se Ripli na strani 112. Hvala Bogu, napokon će nešto  da se desi. Daj šta daš, ne biram. Dosadilo mi je da čekam da se smisli šta će i kud će. Ravna je ličnost kao daska za peglanje, a ja sam počela da se osećam kao onaj Bosanac koji je pisao pisma iz Kanade. Za razliku od njega, kom je početak i polovina kanadske avanture bila zanimljiva, a Kanada lepa, meni se ovo Riplijevo besciljno švrćkanje Monđibelom smučilo - moja grtalica ni da se mrdne sve do gore pomenute stranice. Ideja strašna, rekao bi opet Čkalja. Nije dosta što je živeo na račun njegovog oca sada mu je sinulo da živi i na račun "druga" kom je, kao i meni, malčice dozlogrdio. Znate kako kažu - svakog gosta tri dana dosta.

Ovaj ne da neće da ode već je namerio da postane Ričard Grinlif mlađi i koristi sve pogodnost tog, tuđeg, života koji nema kriminalne prošlosti za sobom. Rekao je Dikiju i Mardž, kao i Dikijevom ocu, da će naći posao u Italiji, ali mani ta ćorava posla. To je passé, ko će time da se bakće. Ovo je mnogo prostije - ubi čoveka i preuzmi njegov identitet
 

„Ne znam kakvi su ljudi koji mogu da ubiju nekoga.“

Ne zna Tom kakvi su to ljudi, a ne znam ni ja. On nit' smrdi nit' miriše. Negde nakon ostvarenja cilja, kada je Ripli postao Grinlif, ja sam imala osećaj da gledam poslednju sezonu „Igre prestola“, nije me bilo briga za njega od starta priče (sezone), ali sada jedva čekam da ga neko uhvati ili ubije, da mi lakne. Ne mogu da se mučim više, ali prođe eto još sto strana, pa je greota knjigu sada bataliti.

Nakon ubistva sa Tomom tj. Ričardom krećemo na turneju Italijom, prateći njegov kill & chill način života. Usput je upokojio još jednog vampira koji je, bukvalno, pretio da mu pobrka račune. Ja obećavam sebi da ću nakon ovomesečne knjiške turneje Italijom da se "preselim" u Englesku bar na knjigu ili dve, da malo odmorim. Tamo sam ionako kao kod kuće. Preporučio je gospodin Grinlif Tomu roman Henrija Džejmsa „Ambasadori“, možda mi i to bude sledeća stanica. Ta knjiga je svakako jedino kršteno što sam u ovoj Patrišinoj pronašla.

Naravno, ne sija ni novom Dikiju večno sunce, pa u trenutku panike, kada policija, za koju je smatrao da nije kompetentna i efikasna, počne da sumnja da je ubio Toma Riplija, odlučuje da je bolje da se vrati u staro odelo i postane opet gospodin Ripli i uspešno izbegne dve optužnice za ubistvo tako što će pokojnom Dikiju na vrat natovariti ono drugo ubistvo koje je impulsivno počinio ne bi li prikrio činjenicu da samog Dikija više nema, a Dikiju će potom napakovati samoubistvo, što da ne?

Ja, u međuvremenu, za svih 320 strana talenat nigde nisam videla, samo glupost jednog čoveka kom je dosadno da se pozabavi svojim životom, pa ide okolo i upropašćava tuđe.

• Ocena - 1/5

Tome sedi, zaslužio si ocenu. Ja sam strpljivo čekala da predstava počne, a od nje ni traga ni glasa. Kartu tj. knjigu kao da sam badava kupila.. Jedno sigurno znam, film gledati neću, nemam taj talenat da se mučim dva puta prateći sudbinu jednog "antijunaka" čiji ceo život i smisao postojanja može stati pod znake navoda, ali i pod znak pitanja.

Hvala na čitanju,
Keti ღ