Late Night

Ispitujući, u detektivskom maniru, jednog od mnogobrojnih članova porodice Vilotić, metiljavog Jelenčeta, o njegovoj porodici, Stanislav, tast od zavičaja zanavek otrgnutog Radovana III, između ostalog priupita i sledeće:

„..A onaj što viče „Ala volim da mrzim“, je li to onaj isti što ćuti u bioskopu?“ 

Ne znam zašto često posegnem za citatima iz ovog kultnog pozorišnog komada, nekako mi uvek budu potaman, te ću na Stanislavovo pitanje i da odgovorim. Izgleda da na ovom mom parčetu virtuelne hartije volim da mastiljarim pokude brže i lakše no pohvale, inspirisana pročitanim ili, u ovom slučaju, odgledanim. Prosto se tekst sam piše. Elem, u bioskop ne idem jer ne umem da ćutim kada nešto gledam, naročito kada mi se to nešto ne dopadne. Tada žalim svaku bačenu sekundu, minut i sat. Trudim se da o tom ćutim, ali od tog silnog truda je uvek bila slaba vajda, iz priloženog se može zaključiti.

Ja, od petog do poslednjeg minuta filma..

Da ovaj tekst započnem pominjanjem pozorišne predstave, smatram prikladnim. Za voditelje je monolog isto što i monolog na pozorišnim daskama, a sama emisija je predstava satkana od aktuelnih dešavanja. Nezahvalan posao koji, mene, prosečnog gledaoca dovodi do sledećeg zaključka - kada vidiš i čuješ jednog voditelja ovakvog televizijskog formata, video si ih sve. Donekle. Američke late night emisije u današnje vreme svele su se na kopiju kopije, svi imaju iste teme kojima pristupaju na isti način. Pride ide isti stav većine njih, te imaš utisak da slušaš robote, a ne ljude. Na tebi je da izabereš onog ko ti je najmanje iritantan.

Nakon dužeg praćenja najpopularnijih emisija sa Zapada mogu reći da su mi se sve smučile zahvaljujući upravo voditeljima. Svi su mi se smučili tj. svi sem Džona Olivera, ali on je Britanac koji vešto barata sarkazmom i crnim humorom, te se on, kao stranac, ne računa.

Moj izraz lica (desno) kada sam ugledala Hjua Densija (levo).
Slobodna procena - Botox killed another movie star..

Ovaj film nam prikazuje živote scenarista i šefa iza kamera. U ulozi protagoniste Moli, novajlije, kojoj je ovo prvi posao scenariste za emisiju našla se Mindi Kejling, koja je ujedno i scenarista i producent ovog filma. Rekla bih da joj je ova kombinacija bila pogubna i preteška za balansiranje, ali što da se mučim. Scenario je tome glavni svedok, a pritom i najveća žrtva. Vidite, u pitanju je komedija koja se transformisala u tragikomediju već na samom početku. Da ironija bude veća Mindi je na početku karijere bila pripravnik u late night emisiji Konana O'Brajana, jednog od najpopularnijih voditelja Amerike. Pomislio bi čovek da je nešto naučila, da je radila za Falona ovu usiljenost bih razumela. Međutim, to nije slučaj.

Kada smo kod komedije tu je i zvezda, Ema Tompson. Ona u ovom "remek delu" bledi usled nedostatka materijala. Molin je drski šef, Ketrin Nouburi, koji šeta na relaciji poso'-kuća i u oba slučaja nailazi na slepo odobravanje, kako od tima koji za nju radi tako i od strane supruga. Naravno, ona je u oba slučaja odavno prestala da brine za ljude oko sebe dok nosom spretno para oblake.

No, tu je Moli, opisana od strane svih kao diversity hire, da popravi stvar. Svojeručno će prenuti šeficu iz zimskog sna i navesti je da sačuva svoj položaj u emisiji koja preti da postane Tonight without Katherine Newbury. Nakon ovog drastičnog poteza preporodiće se i brak Nouburijeve, iako je muža (Netfliksovog Čerčila) prevarila sa botoksovanim Densijem.. Naposletku će, kako politička korektnost zapoveda, u svom timu zaposliti ljude svih rasa i nacionalnosti postavivši ih u pozadinu poslednjeg kadra.

The End.

Ja, nakon filma.

Jasno vam je, nadam se, zašto ne bih mogla da ćutim u bioskopu. Film sam gledala zbog Eme, jer sam iz nekog nepoznatog razloga bila ubeđena da je ona odgovorna za scenario. Zaista sam se zabrinula i zapitala gde joj se zagubio humor i iščezla britkost. Žena koja je osvojila Oskara za adaptaciju romana Džejn Ostin i koja je nakon osvojenog Zlatnog globusa održala govor u stilu Ostinove ovo nikad ne bi napisala. Ovo je tipično i isprazno američki, film koji gledaš sa mozgom na leru. Sve i da je tako, smatram da nije neophodno da ti pride izumru sive ćelije zahvaljujući kvalitetu ovog "ostvarenja".

Za kraj ću vas pozdraviti sa "pesmom" i njenim krajem koji savršeno opisuju ovaj film i utisak koji nakon njegovog gledanja "popijete".

Hvala na čitanju,
Keti ღ