Spencer

Dva primarna izvora holivudskih ostvarenja su književna dela i biografije. U poslednje vreme treći točak te svetlucave mašinerije je i rimejk. Pojave se ponekad i odstupanja od ovog filmovanog svetog trojstva 21. veka, ali to je sve ređa pojava.
Početak je obećavao, imali smo Rasela u ulozi Džona Neša, Džejmija u ulozi Reja Čarlsa, Kejt u ulozi Ketrin Hepburn, Leonarda u ulozi Hauarda Hoksa i nepravdu znanu kao Hoakin ostade bez Oskara za ulogu Džonija Keša. Kasnije smo dočekali Marion u ulozi Edit Pjaf i matematičarke u Nasi, vođene sjajnom Taradži P. Henson, Edija u ulozi Stivena Hokinga; Brajana u ulozi Daltona Tramba.

Šta imamo danas? Nikol Kidman u ulozi Lusil Bol i naravno, Kristen Stjuart u ulozi Dajane Spenser. Istini za volju, ne znam koje mi je zlo gore. Sigurna sam da ću se naterati i film o Lusi i Deziju da odgledam, čisto da posle mirne duše mogu da se oporavljam uz maraton serije „I Love Lucy“.
No, da se vratim na, kako kaže Vikipedija, biografsku psihološku dramu „Spencer“.

Ajd, bože pomozi..

Kroz kadar jutarnje izmaglice koja popušta pod zracima sunca, Pablo Larajn nas uvodi u poslednji Božić princeze od Velsa pod krovom kraljevske porodice. Da ne znate da su u pitanju devedesete godine, početak filma bi vas ubedio da ste tek kročili u sedamdesete. Kostimografija odgovara dekadi kojom se bavi, scenografija je manje-više tipična za svaki film koji se bavi kraljevskom porodicom - odraz prošlosti. Međutim, kinematografija mi je, od početka, pa do samog kraja predstavljala odstupanje koje je, kad uzmem sve ostale katastrofe u obzir, od minusa postalo plus.

Vidiš da možeš!

Imam osećaj da Kristen, posle svih ovih godina u Holivudu, još uvek ne zna koje uloge joj leže, a koje ne. Ne može se biti dobar u svemu - ova uloga je samo jedan primer koji tu tezu potvrđuje. Britanizacija Bele Svon je, realno govoreći, mogla proći i mnogo gore no što je to ovde slučaj. Mogla je da bude ženski Dik Van Dajk, čiji je kokni dijalekt u filmu „Meri Popins“ verovatno sinonim za kataklizmu na Meril Strip skali dijalektske darovitosti, ali i interna šala i refleksni izbor na listi najgorih među samim glumcima. Daleko je Kristen od toga. Samim tim, to ne mogu ni da joj zamerim.

Moja zamerka je usmerena na činjenicu da ja opet vidim Belu Svon. Jako je malo njenih filmova u kojima to, kod mene, nije slučaj - „Speak“, snimljen pre vampirske manije, i „The Runaways“. Sve ostalo što sam gledala mogla bih opisati jednom rečenicom - uzalud vam trud svirači. Pitam se samo jedno: da li bih u njoj prestala da gledam isključivo Edvardovu večnu sapatnicu kad bi dotična zatvorila usta?
Ledi Dajana Spenser je bila štošta, ali riba sigurno nije - bar ne u bukvalnom smislu.

Dolazimo sada i do onog najgoreg u ovog filmu. Scenarista i reditelj. Ja ne znam šta je prvi pisao, a drugi snimao - sve to pred mojim očima izgleda kao skrnavljenje života jedne žene. U tolikoj meri je pristup temama koje su utkali u njen lik rezultirao karikaturalnim prikazom paranoične i zarobljene osobe da je grozota gledati.

Zašto je Dajana, po ko zna koji put, tema nekog filmskog ostvarenja? Dobra zarada, to svi znaju. Zarada na uspomenama ljudi koji su je poznavali, ali i onih koji su je prosto cenili i poštovali. Zarada na tragediji, na prčkanju po uspomenama nacije, sveta i naravno, njene dece. Bar po uspomenama starijeg, ovaj mlađi je od svojih uspomena na majku napravio švedski sto i aukciju.. Stariji je lepo rekao kako su lažne informacije koje je Dajana dobijala od raznih osoba samo hranile njenu anksioznost, strah i paranoju. Holivud je to izgleda čuo i notirao, pa udario baš u te žice da svira.

Kad vam već na samom početku postane jasno da za ovim filmskim volanom vozača nema, naslov filma vam se sam briše pred očima. Posmatrate zabezeknuto šta rade ženi, nebitno je kojoj. Drska eksploatacija je sve što vidite. Sve, kao i uvek, zarad profita i šok efekta. Sedma sila i holivudska kamarila nastavljaju po starom. Na Zapadu ništa novo.

Na ovo se, naravno, nadoveže i objavljivanje Dajanine autobiografije na našem izdavačkom nebu. Knjiga je podeljena na tri celine: transkripcija Dajaninog intervjua datog u tajnosti, putem posrednika, autoru Endruu Mortonu, njegovo "prepričavanje" svega što vam je Dajana već rekla i naposletku autorov osvrt na sve nakon njene smrti. Ako nameravate gubiti vreme na film, na knjigu molim vas nemojte. Korisnije bih vreme provela da sam pročitala bilo šta drugo.

S obzirom da je o njenom životu maltene sve rečeno i izmaštano, u knjizi nećete pronaći ništa što već, primera radi, u „Kruni“ niste videli. Eventualna novina bi mogli biti pasus ili dva o detinjstvu. I to je sve.
Sve u svemu, para se na paru lepi. A ti Dajana čekaj da te se neko NE seti.

Ako baš hoće Oskara nečemu da daju nek' to bude pad Dženifer Lorens na dodeli iz 2013. godine preslikan na poster ovog filma. Ionako Akademija samu sebe najviše voli. Dobro de, i Meril Strip..
Di End.

Hvala na čitanju,
Keti ღ