Blizanačka trilogija

Is this the real life?
Is this just fantasy?
Caught in a landside,
No escape from reality

Pojedine knjige vas ostave sa utiscima koje je nemoguće opisati. O pojedinim možete napisati mnogo, a one retke moguće je definisati samo jednom rečju. „Blizanačka trilogija“ je fantazmagorija. Varljiva slika i halucinacija. Haotična hartijska utvara.

Kada ne umem da opišem utisak koji na mene ostavi određeno delo, poslužim se tekstom i pre svega atmosferom koju stvara neka muzička kompozicija i/ili pesma. Shodno tome, za mene je Agotino delo obavijeno melodijom Danse Macabre, notama Flojdovog Comfortably Numb, te uvodom u pesmu Bohemian Rhapsody.

Nemoguće ju je objasniti. Ona se ono što čitalac od nje stvori, prebirajući po rasutoj slagalici koja mu je data na uvid. Umetnošću obavijena slika smrti, odraz njene svireposti i neizbežnosti. U okvirima u kojima je, od strane autorke, postavljena ona je takođe i prikaz svega devijantnog i grotesknog u čoveku koji se promalja kroz ratna vremena.

Sva tragedija i rastrojstvo psihe, prikazani su nam u ovoj knjizi iz dečje perspektive. Međutim, suprotno uobičajenoj praksi, ovde deca nisu nevini posmatrači svega što se oko njih dešava. Oni su jedini protagonisti, te ne treba da vas čudi što vas kroz svu gnusobu, na koju naiđete već u prvih sto strana, vodi upravo odlučan korak deteta.

„Neka knjiga, ma koliko da je tužna, ne može biti toliko tužna kao neki život.“

Ovo je knjiga koja brzopleto prekraja laž u istinu, dok sa istom preciznošću ruši fiktivno u fikciji. Šta nakon svega toga ostane? Verujem da je za svakog čitaoca krajnja slika „Blizanačke trilogije“ drugačija književna uobrazilja.

Rat u njoj igra bitnu, ali ne i presudnu ulogu. Prosto, plodno je i pogodno tlo za sav gad i mulj koji u čovekovoj duši može da se nađe. Naviknuti da čitamo o ratu kao teškom dobu u kom do izražaja dolaze (ne)svakidašnji heroji; o saborništvu i uzajamnoj, u okviru šire slike, neprimetnoj pomoći - ovde dobijamo uvid u drugačiji svet.

Na to nas, pre svega, upućuje jezik tj. stil pisanja. Njegova ogoljenost nam predočava da je lišen svake emocije, empatije i topline. Lišen je ljudskosti. Sveden na primalni, divljački instinkt koji lik(ove) nagoni na opstanak po svaku cenu. Idući korak dalje, autorka nam pokazuje da njeni likovi ništa što čine, većim delom nemoralno, ne vide kao neki vid žrtve po svoju dušu i moralna načela.

Ovde morala nema, i to je ono što iznenađuje. Ono što šokira jeste činjenica da iza tog duševnog mulja i nemorala; rastrojstva i opšte nakaznosti stoji lik deteta iliti dece (u zavisnosti od tumačenja). Sve asocijacije koje za njih vezujemo su nam otete u samom startu. U Agotinom svetu nema dečje nežnosti i nedužnosti. Ovo je svirepa i opasna igra čitaocu predočena hiruški preciznim jezikom. Nalik samom ratu.

Psiha, pored samog rata, to takođe jeste - neprekidna borba sa samim sobom. Kako god išao kroz život, i šta god činio - svako od nas uvek može da se pozove na reči Laze Kostića i kaže: „Dve se u meni pobiše sile..“

Ona je, samim tim, ono što neudobno čitanje ovog romana čini i neodoljivim. Težnja da se pronikne u sve njene, razumom i društvenim normama, potisnute kutke nalik je izvoru sa kog nije moguće utoliti žeđ za spoznajom.

• Ocena - 4/5
  

Eto, rekoh šta sam imala. Uživanje u ovoj literarnoj avanturi nije vam zagarantovano, ali iskorak iz čitalačke zone komfora svakako jeste. Ono što je neminovno, uočavam na sopstvenom primeru, jeste da sve što pročitate naposletku dovedete u pitanje, ali i ono najbitnije - da posumnjate i u sebe i sopstvene zaključke.

Hvala na čitanju,
Keti ღ