Elvis

Iako sam odgledala svaki njegov film, sumnjivog uma dočekam svaki novi projekat Baza Lurmana. Naravno, kako to obično i biva, naposletku popustim pod teretom radoznalosti. Samo njemu svojstven tip filma, večita (dis)harmonična simbioza stare i davno definisane ere sa prizvukom našeg, trenutno aktuelnog, doba za mene predstavlja klackalicu koja često prevagne u ekscesivnu ekstravaganciju i besmisleni eksperiment. Takoreći, mnogo buke ni oko čega.

Getsbi prođe, Elvis dođe. Adaptacije romana koje sam čitala i biografske filmove o ličnostima koje su obeležile period umetničkog stvaralaštva koji mi je naročito interesantan ne mogu da gledam bez predrasuda tj. kantara na kom ću izvagati sve što znam i ono što mi je u filmu predočeno. Upravo tu je Lurmana, u izvesnoj meri, snašla Singerova sudbina.

Poput filma „Boemska rapsodija“, koji se na jedvite jade drži za činjenice i ujedno „pegla“ sve što se ispeglati može, pretpostavljam zarad dodvoravanja svojim konsultantima Meju i Tejloru, priča o Elvisu pred kamerom Baza Lurmana ne bavi se čovekom iza persone „kralja“ rokenrola koliko težnjom da se dopadne Lisi Mari i Prisili Presli.
Shodno tome, kao pre koju godinu Ramiju, neizbežna nominacija za Oskara pašće u krilo Ostinu Batleru, ne bi li se na najpoznatijem crvenom tepihu holivuda prošetale majka i kći.
Ključna razlika koju pronalazim između ova dva biografska filma, jesu upravo glumci u naslovnim ulogama. Naime, smatram da Rami svoj trofej, uprkos trudu, nije zaslužio. Ostinov bi bio opravdan, ali čisto sumnjam da će ga osvojiti. Previše se aspekata samog filma, po mom mišljenju, urotilo protiv njega. Uprkos preteranoj šminci, Batler je verno preneo samu pojavu Elvisa, kako glasom tako i pokretom.

Doduše, pokret nas dovodi i do problematike filma o čoveku koji je bio i ostao jedan od najistaknutijih predstavnika tzv. whitewashing-a u svetu umetnosti. To vam je deo moralne politike Holivuda, promenljive poput smera vetra - pre koju godinu se na istu temu kukalo, a danas gledamo film u kom Presliju tapšu umetnici poput B. B. Kinga. Iako ga King jeste pravdao, veća je verovatnoća da je većina afroameričkih umetnika onog doba o Elvisu delila mišljenje Reja Čarlsa i Marlona Branda.

Diskutabilan deo portreta ovog umetnika nije njegov talenat već način na koji je isti upotrebio da dođe do slave - stavljajući afroameričku umetnost u svojevrsni bubanj veš mašine američkog praga tolerancije - uz neizostavan dodatak izbeljivača i postavljanje centrifuge na maksimum. Nakon što su se zvuk i pokret adekvatno „oprali“ postali su podobni za masovnu konzumaciju i opštu društvenu histeriju. Činjenica koja je i u današnjoj eri korektnosti i inkluzije, spretno i bez razmišljanja puštena niz vodu u već pomenutoj veš mašini. Dakle, niko ne spori da je Elvis voleo bluz i rok, ali predstavljati ga kao zaštitni znak i maltene najboljeg promotera ovih muzičkih žanrova u očima većine je suludo.

Kao i većina filmova današnjice koja se bavi tom epohom i ovaj se, na kratko, osvrnuo na politička previranja i borbu za građanska prava, koja su, ako je suditi po Bazovom filmu, više pogodila Elvisa nego pomenutog B. B. Kinga. Volela bih da se, samo jednom, neko seti zalaganja Belafontea, Lankastera, Poatijea i Hestona, između ostalih, kada je ova tema u pitanju. Ali avaj. Nismo mi, još uvek, te sreće. Holivud je propustio priliku, iako se sledeće godine obeležava 60 godina od protestne šetnje do Vašingtona koju je predvodio Martin Luter King. Kao što rekoh, avaj. Do tada nam ostaju slike i vazda bitna diskusija.

Pol Njuman i Semi Dejvis mlađi na protestu '63. godine.

No, da se vratim ja na temu - film o Elvisu iliti druga strana njegove zlatne medalje, pukovnik Parker (Tom Henks). Odavno Henksa smatram muškim pandanom Meril Strip, precenjenim glumcem koji od nje ima i manju dozu talenta; ili pak u njemu vidim ekvivalent Džulije Roberts - više pojava i ime nego glumac - uvek isto i odavno ništa novo i pažnje vredno. U ovom ostvarenju, veći deo njegove uloge nosi odeljenje za kostimografiju no on sam. Nakon odgledanog „performansa“ imam utisak da sam gledala pukovnikovu sliku s Vikipedije, izrađenu pomoću 3D štampača, sa unjkavijom verzijom Tomovog glasa. Naravno, dobiće i on nominaciju za (sporednog) Oskara. Kakav trud!

Pored svega navedenog, tu je i sam problem Lurmanovog „sklapanja“ filma. Pratimo hronološku putanju Elvisovog života iz vizure njegovog menadžera i dželata, pukovnika Parkera, ali sve vreme film izgleda kao gomila vinjeta svega i ničega - veoma bitnih aspekata života predočenih površno i klinički, lišenih emocija i pažnje. Povremeno ispoljavanje empatije ili bilo koje emocije od strane likova je nalik stranom telu koje je brzo odstranjeno i zamenjeno prikazom sunovrata u ambis pri ekspresnoj brzini.

Upravo ta brzina i nagla smena dekada i događaja, uz gorepomenuta „peglanja“ i centrifuge, su mi onemogućili da na ekranu vidim čoveka, iako je to svakako bila polazna tačka filma - osoba. Međutim, ta osoba je ubrzo postala mašina u začaranom krugu ekscentričnosti i rastrzanosti između slave, dužnosti i zavisnosti. Kako Parkerova tako i Lurmanova.
Kao što rekoh, mnogo faktora se urotilo protiv Ostina Batlera. Prisila je, doduše, ličila na (sans botoks) sebe. Samim tim, ako Ostinu i daju Oskara biće to za njegov trud i njenu pojavu međ zvezdama novije serijske proizvodnje, jer..

..opšte je poznata istina da je Holivud sam sebi sve i svja.

Hvala na čitanju,
Keti ღ