Persuasion

"Now I'm single and thriving."

Zašto volimo kostimirane drame? Koliko god da su, što bi rekao Čaplin, vremena moderna njihova draž ostala je sveprisutna i vazda aktuelna. Crpeći inspiraciju iz bogatog književnog vrela, svaka kostimirana drama nam je, na sebi svojstven način, dočarala vekovima unazad voljene romane.

Više od oličenja naše ljubavi prema pitoresknim krajolicima i romantici uopšte, one su pokretno platno koje će nam sa svakim novim kadrom oslikati odraz sopstvene prošlosti - naša su spona sa idealima i načelima davnih vremena.
Svako delo koje pod literarnim nebom uspe da održi svoj sjaj nakon prvobitnog perioda slave, to i jeste - odraz naše (ne)čovečnosti i uhvaćeni delić permanentne evolucije društvenih normi.

Naravno, ukoliko možemo reći da evolucija društva ide u pozitivnom smeru. To, čini mi se, nikad nije bilo upitnije no danas. Usuđujem se reći da je ova adaptacija dokaz da „modernizaciji“ sve češće podležu aspekti umetnosti kojima to nije neophodno. Naprotiv.

"Because he's a ten. I never trust a ten."

„Roman je previše formalan“, izjavila je rediteljka u jednom od intervjua tik pred premijeru samog filma, jer je već nakon objavljivanja trejlera reakcija publike bila isključivo zgroženost - prevashodno rečima koje izlaze iz usta En Eliot. No, daleko da je scenario, koji je, rekao bi čovek, jasan kao dan, jedino što je problematično u adaptaciji poslednjeg romana Ostinove koju je realizovala Kraknelova. (x)
On je samo okidač koji će njene sizifovske „muke“ dodvoravanja ko zna kojoj i koliko mladoj publici učiniti uzaludnim i bespotrebnim, u nedostatku bolje reči, svetogrđem koje bi moglo postojati samo kao snimak iza kulisa, nikako kao finalni produkt.

Osim osavremenjavanja rečnika, reditekljka je kroz film ovekovečila svoju ljubav prema stvaralaštvu Fibi Voler-Bridž, dajući svom čedu glavne odlike serije „Fleabag“.
Dok Fleabag od kobne greške iz prošlosti beži pomoću usvajanja ekscentrične persone koju u svakoj prilici predstavlja svetu, i prvobitno samoj publici, En Eliot svoju eksplozivnu grešku bezuspešno gasi alkoholom, te čestim ispraznim i bespotrebnim probijanjem četvrtog zida.
Da je Ostinova roman napisala koju deceniju kasnije, možda bi, zarad što veće sličnosti sa Fibinim likom, i rediteljkina En imala dozu promiskuiteta. Ovako dobismo samo bocu i čašu - što je, valjda, dovoljano odstupanje od izvornog materijala i pre svega trn u oku svakom ko je, uz sve sumnje, čekao adaptaciju.
U kadrovima koji smenjuju lokacije, možemo uočiti i estetiku serije „Killing Eve“, kao da je Kraknelova po svaku cenu htela da sklopi kako duh tako i estetiku Fibinih, za sada, najpoznatijih projekata.

Kao što rekoh - svetogrđe..

"Now we're worse than exes, we're friends."

..reče En o Frederiku, na zaprepašćenje, verovatno, svakog ko je odgledao trejler. Otud i gorepomenuto pravdanje rediteljke. Koji god bio, nijedan izgovor neće biti adekvatan da se opravda ovakav vid sakaćenja romana. Nemojte se ni pozivati na razbibrigu i limunadu. Svakako, Džejn nije, primera radi, Džojs, ali njena dela svakako jesu vešta kritika tadašnjeg društva i svih njegovih pravila. Osuditi staru kalendarsku godinu na, ajmo reći, trenutno lingvistički aktuelnu je dostojno jedino ignorisanja i/ili prethodnog upozorenja.
S druge strane, filmovi „Dnevnik Bridžit Džouns“ i „Clueless“ u osnovi jesu adaptacije inspirisane delima Ostinove, prikladne za tadašnja moderna vremena - likovi koriste aktuelni kalendar i shodno njemu se i ponašaju, što ovde svakako nije slučaj.

Kada je Comedy Central odbio da mu vrati autorska prava nad imenom, komičar Dejv Šapel je pozvao svoju publiku da ne gleda „Chapelle Show“, postupak koji je serijal učinio bezvrednim njegovim bivšim poslodavcima, te mu izdejstvovao željeni rezultat povratka prava na sopstveno ime.

Džejn nije Šapel, koliko ni već pomenuti Džojs. Međutim, to ne znači da autorska prava, koliko god zastarela, treba u potpunosti da ignorišemo i od romana napravimo parodiju u cilju dodvoravanja generaciji koja se, kao i mi tobož stariji, još uvek vraća najdražim scenama starim 27 i/ili 17 godina, u adaptacijama romana  „Gordost i predrasuda“. Kako se možeš dodvoravati nekom čije vidove komunikacije, očigledno, nisi ni primetio. Čak je i TikTok duduk poput mene video reels za reels-om..
No, da zaključim:

Posle 205 godina, roman „Pod tuđim uticajem“ je, poput ostalih romana Ostinove, svoju formalnost odavno opravdao.
Ostavite je na miru.

Hvala na čitanju,
Keti ღ