Viktorijansko doba je, po mom skromnom mišljenju, period sa potencijalom besprekornog sklada književnosti i kinematografije. Kada se ova dva vida umetnosti, kako na velikom platnu tako i na malom ekranu, postave u okvire ove vremenske odrednice rađa se skladna simbioza adaptacije nekog literatnog dela, savršena doza neodoljivo setne i melanholično dočarane atmosfere prošlosti.Shodno tome, može se reći da ostvarenja koja nam donose dašak 19. veka, pretežno potpomognuta istorijskim činjenicama, imaju određeni šablon po kome što vernije mogu da se predoče publici. Osnovna pravila su i više nego jasna - svoje aktere okujete u, često, represivne i striktno definisane društvene norme, dodelite im kostime shodno dekadi u kojoj ste ih zamislili i smestite ih u kočiju ili ih pustite da koračaju ulicama dok kiša lije il' se pak sunce iza oblaka krije.
Prosto je..
..samo i isključivo ako znate šta radite. Ovde to nije slučaj.
Lepa i mlada udovica Kora (Kler Dejns), kojoj je brak bio svojevrsni pakao, je pasionirani prirodnjak fasciniran fosilima. Žena je koja u muškom svetu na ramenima, pored lepe, nosi i pametnu glavu. Kada čuje o misterioznom i zlokobnom povratku guje na obalu Eseksa, gospođa Siborn (pun verovatno intended) će se, sa sinom, zaputiti u fiktivno mestašče Aldvinter, vođena pretpostavkom da je mitska guja, koja uliva strah i skepticizam među žitelje, ništa drugo do redak fosil. Među religijski ostrašćenim svetom naići će na sveštenika Vila Rensoma (Tom Hidlston) koji, krajnje šokantno, svaki fenomen na koji naiđe ne opisuje kao „božju volju“, a pride ceni i veruje u nauku. Pobogu, varnice su zagarantovane, zar ne?
Svi sastojci su tu. Međutim, tu je i nešto drugo - glavni problem kako romana tako i njegove adaptacije. Oba u startu ostavljaju utisak puzle složene od delova koji su izvlačeni iz svojevrsnog viktorijanskog džaka sa okovanim rukama Sare Peri, koje su kucale po tastaturi ili držale olovku koja je pisala knjigu, te je samim tim i režiserka Klio Bernard adaptaciju snimala kao da joj je povez na očima. Iz pomenutog džaka je izvučeno nekoliko primamljivih i dovoljno tobož šokantnih delova slagalice koji bi bili neodoljivo filmični da su samo smislenije i efektnije sročeni tj. složeni. Nikom ovde očigledno nije bilo jasno da od tihe i spore radnje može da se napravi eksplozivna i emotivna priča, te je naposletku od ničeg napravljeno ništa.
Prosto rečeno - sačuvaj me Bože. Kamera je od prvih kadrova mogla da aludira na predstojeću buru kroz koju su mogli proći protagonisti kada je već vreme neprestano sivo i tmurno, a voda i njena „neman“ pretnja kako po život tako i moral, ali avaj - kada takvu priliku propusti autor što ne bi i reditelj? Sve je ovde tmurno, ali pre svega površno. Isprazno i bez smisla.
Tom je ovde nalik statisti i pukom pokretnom nosaču šala, dok je njegova hemija sa Kler nepostojeća. Kostimografija ima interesantnih momenata, ako ih lupom tražite, džemper iz 90ih prekrojen u kaput iz 19. veka ain't it. Poput šala, krasio je skoro svaki kadar izazivajući mi glavobolju usled preteranog kolutanja očima. Sveštenikova supruga, logično bolećiva i metiljava, ali nadasve puna razumevanja, samo što mužu zbog neverstva aplaudirala nije, ali Bože moj, videla je ona (jedina) u ovoj slagalici širu sliku. Očigledno. Tu je i neki lekar koji trčkara za našom femme fatale udovicom, jer supruzi neko mora dijagnozu da postavi. Opet, očigledno.
Ova mini-serija je samo jedna u sve češćem nizu loših adaptacija još goreg romana. Dokaz da je danas sve moguće preneti publici sem onog što je ona, primera radi, tražila. Moguće, ali najčešće ofrlje. Imajući to u vidu, bolje je da, primera radi, ipak na Kazanu (o)stane Stajnbekov magnum opus, iako me ni on nije oduševio. Ko bi danas Trask štafetu od Džimija Dina preuzeo - Ostin Batler ili ne daj ti Bože Hari Stajls - neka hvala.. Svi znamo da bi nekoj budali i ta ideja pala na pamet.
Da zaključim, pop ain't poppin'..
Hvala na čitanju,
Keti ღ
Коментари
Постави коментар