Kroj života u oblaku dima

Prošlost.
Čudna je to ''boljka'' s kojom živi svaki čovek.

Koračati stazom života i u trenu stati, okrenuti se, istoj u oči pogledati.
Hrabro i samouvereno.

Bežati od svoje prošlosti ne vredi.
Sustigne vas kad tad.

Jedna se žena smelo suočila sa njom.
Suočila se sama sa sobom.

Nedođijska atmosfera vlada mirnim, naizgled nenaseljenim mestašcem Dangatar.
Ogrezao u suši, zapostavljen, zaboravljen.

Stanovništvo promalja svoje pipke iz mrtvila u koji je zapalo.
Proviruje kroz brižno zablindirana okna svog dotadašnjeg života, biva uzburkano, pomereno iz utabanog temelja.
Komfor sivila okružen sušom prirodnog života.

Tilly Dunnage je zakoračila u prošlost.
Sigurnim je korakom probudila usnuli grad.
Bacila žar na uspomene.
Uzburkala davne dane, vinula ih iz pepela.

Reka uspomena je potekla.
Lica starih vremena su zaživela.
Svi još uvek verno igraju svoje uloge predani slici potrgane idile.
Izgubljene, neprežaljene, a zauvek iz ruku otrgnute budućnosti.

Ona se vratila, a sa njom se iz dubokog sna prenula sadašnjost koja je za meštane zaboravila da teče.
Trgnuše se svi iz nulte tačke i uperiše pogled u onu, zanavek krivu - unapred osuđenu.
Vratila se Myrtle da uz pomoć Singerice prekroji puteve žena, dežurnih sveznalica.

Kažu da odelo čini čoveka.
Da li je zaista tako?
Naravno da ne.

Zadatak je uspešno obavljen, ali oduševljenje ne traje dugo.
Zaista, šta je mali grad bez pozamašne količine zlobe? Raj na zemlji, verovatno.

Kao simbol, a ujedno i kaznu zlobe vidim tu sušu i pustoš, sve deluje od boga zaboravljeno, uključujući i njih, naravno, zlobne ljude pune pakosti koji u sebi nemaju ni trunke obzira ka radosti života koja ih je snašla.
Svugde vide manu, konstantnu tminu, pritom nikad ne slave svitanje novog dana, ne raduju se sitnicama koje čine život.
Ogrezli u kolotečini u kojoj svakodnevica neprimetno kraj njih leti, a budućnost se ni ne nazire.
Vide jedino ono što je za suštinu postojanja nebitno, što ne igra ulogu u postizanju skladnog bivstvovanja.
Sreću su pronašli u bavljenju tuđim životima, pisanju tuđe sudbine, bez imalo nakane da sebi ispišu vedrije, pozitivnije sutra.

Pojedinci, naravno, postoje. Oni vide dobro, vide budućnost, vide život oko sebe. Vide boje, premda su okruženi mrtvilom optimizma i perspektive.

Neki od njih, koji bi i mogli da se otrgnu tom talasu klonuća, nezainteresovanosti za sebe i svoje lično, provode dane zablindirani u rođenoj kući noseći svakodnevno breme tuge i boli, deleći isto sa bledim zidovima, jer se nikom drugom ne mogu obratiti.
Niko na njih ne obraća pažnju, bačeni su u zaborav i u njemu sami obitavaju dvadeset pet godina.

Sudbina jedne ''krive'' Myrtle i jedne modistkinje Tilly stopljena je u jednu neraskidivu nit koja spaja prošlost sa sadašnjošću.
Upletena je u vrtlog turobnih dana, u senku tragedije.
Misterija je to koja dotiče sve likove tmurne slike.

Naposletku, istina će se izmigoljiti iz svojih okova.
Ući će na velika vrata i doneti pravdu.
Oslikaće realnost.

Putanja života je naizad pravilno skrojena, mirno nošena na oblaku dima.
Zbogom prošlosti.

XOXO Keti <3