Sitničarnica „Kod srećne ruke“

Književnost je eskapizam koji vazda krade sate sadašnjim trenucima i pretače ih u opipljive momente prošlih vremena koji brižno čuvaju večne životne mudrosti unutar svojih, tintom oslikanih, redova.

U trenucima zbilje koji poprimaju obrise distopije, vorteks pisane reči je utopija u kojoj ćete kako ono najlepše tako i ono najsurovije doživeti razbuđene svesti i duha. Kada naposletku podignete pogled sa teksta koji je pred vama oživeo priču, bila ona tmurana ili čila, doći ćete do poslednjeg tračka magije koju slovo ostavlja na hartiji, doći ćete do pitanja i odgovora.

Knjiga, najdraža statična avantura nakon usmenih predanja, je tu da svojom sadržinom navede na razmišljanje i podstakne svog čitaoca da se zapita nad štivom koji revnosno prati, ali i da mu pomogne da pronađe odgovore za kojima je tragao, lutajući hodnicima satkanim od reči.

Svaki čitalac će šetajući literarnim redovima brojnih žanrova zaustaviti vreme u kom živi i meriti ga po pasusima koji su ga dotakli, po broju stranica koje su mu se pod prstima neprimetno smenjivale i pre svega po imenima likova čije turbulentne sudbine su ga navele da s vremena na vreme skloni pogled sa stranice i upre ga u zid ne bi li upio ono što je čitajući upravo proživeo.

„To je, dabome, samo zanosna priča, ali svako ima pravo na tu, svoju priču.“

Roman Gorana Petrovića ubraja se u grupu naslova koji se otimaju svakom žanru, tema koju obrađuje priča je o magiji čitanja. Knjige o knjigama imaju posebnu draž, nalik su retkom biseru kojim književnost nagrađuje čitaoce. Pisci stvaraju umetnost o umetnosti, kombinaciju neodoljivu svakom knjigoljupcu.

Petrović uzdiže ovaj ultimativni literarni eskapizam na viši nivo stvarajući zanosnu priču o priči koja omogućava čitaocu da među redovima knjige koju drži u rukama susretne i druge putnike namernike koji u isto vreme čitaju jednu knjigu.

„..s vremena na vreme mu se činilo da za čitanja susreće druge čitaoce.“

Podeljen na osam celina tj. čitanja, roman nam predočava živote ljudi koji su postali privremeni ili trajni stanovnici misterioznog, naizgled pustog, romana Anastasa S. Branice, „Moja zadužbina“. Namerni izostanak likova u autorovom raskošnom vrtu biće nadomešćen koracima njegovih čitalaca koji će s elanom šetati pasusima knjige izgubljeni među javom i međ snom, svesni da je štivo pred njima unikatno. Anastasov jedini roman, koji je rečima brižno oslikan kao raskošan pejzaž na platnu, biće kako misterija tako i utočište njegovim čitaocima.

„Mnoštvo različitih ljudi je u istom času, na sasvim drugom kraju Beograda, u drugom gradu, čak na drugoj strani sveta - čitalo istu knjigu. I svi su oni tom knjigom, tim prostorom bili okupljeni. Neki od njih kadri da prepoznaju druge čitaoce, neki nesposobni i sebe da razaznaju.“

Ljubav, povod Anastasove nesvakidašnje tvorevine, biće i ostati nit koja spaja autora i one koji će, čitajući njegove detaljne opise prirode i velelepnog zdanja koje je u njenim okvirima sazdao, postati deo njegove priče.

„Moja zadužbina“ će biti i ostati čuvar srećnih i setnih uspomena; čuvar ljubavi od zuba vremena i smrti. Kada njenih čitalaca više ne bude, blede korake njihovih tumaranja sačuvaće raskošni vrt smešten unutar Anastasovog romana bez junaka.

• Ocena - 5/5

Petrovićeva utopija oda je književnosti, podsetnik na magiju pisane reči koja nam omogućava da koračamo večnim putevima samospoznaje. Sitničarnica „Kod srećne ruke“ decenijama ne postoji, ali je mušterija uvek pronađe kao i sve ono što joj iz njenog bogatog asortimana zatreba.

Nalik njoj, svaka knjiga je sitničarnica koja se otisne u svet u potrazi za svojim čitaocima, kada svojom poslednjom rečenicom napusti autora. Srećne ruke su oni koji među njenim redovima pronađu ono za čim tragaju.

Hvala na čitanju,
Keti ღ