Sajamski i rođendanski ulov

Euforija koja zavlada poslednje nedelje oktobra, kada je sve u znaku knjige, je jedinstvena i predstavlja istinsku čaroliju za svakog ljubitelja književnosti. Ove godine, kao i nekoliko prethodnih, nisam bila u mogućnosti da u njoj uživam lično. Ipak, to me nije odvratilo od namere da pribavim nekoliko novih članova biblioteke kada mi se za to, pretposlednjeg dana 63. sajma knjiga, ukazala prilika. Jedini štand koji sam, zahvaljujući izveštajima mnogih koji su sajam posetili, pikirala bio je makedonski u Hali 4, koji je prodavao knjige engleskih izdavača Wordsworth i Signet Books, između ostalog. Cene su bile i više nego povoljne, moja lista kilometarska (kao i uvek), a budžet za potrebe sajma bio je, rekla bih, simboličan.

Naravno, kada vam je lista kilometarska valja razabrati čemu ćete dati prioritet. Činjenica da je u pitanju bila subota je, naposletku, bila od pomoći kada je takav podvig u pitanju, jer mnogih naslova koje sam želela više nije bilo u ponudi. Sajamski ulov se, shodno budžetu, sveo na četiri knjige:

Prvobitna žal za dvotomnim izdanjem Ibsenovih drama, koje više nije bilo moguće kupiti, zamenjena je oduševljenem što je do primerka romana „Kako živimo sada“ (The Way We Live Now) Entonija Trolopa bilo moguće doći, njemu se uopšte nisam nadala iako sam ga stavila na listu za kupovinu. Velika očekivanja imam od romana „Kuća veselja" (The House of Mirth) Idit Vorton, za koji se iskreno nadam da će popraviti rđav prvi utisak stečen neveselim čitalačkim iskustvom znanim kao „Iten From“.
Želja mi je bila da se na toj maloj gomilici nađe i zbirka kratkih priča, dve moguće opcije bile su priče O. Henrija ili Čehova. Potonja je, uz izdanje koje sadrži pet drama, došla na moj kućni prag. Naročito se radujem ponovnom čitanju „Ujka Vanje“, jer mi je jedna od retkih dragih uspomena iz srednjoškolskih dana (kao i većina lektire).

Sajmu se radujem, bilo da ga posećujem ili ne, istom merom koliko i rođendanu, koji je uvek posvećen knjigama tj. pokloni su uvek knjige, nepisano pravilo kog se drže i porodica i prijatelji. Od poklona bilo koje druge vrste svi su odavno digli ruke.
Činjenica koja mene mnogo raduje.

Prvi rođendanski pokloni na moju policu stigli su još letos, Šeli i Simon de Bovoar. Drugarica mi je, ako se ne varam, još u avgustu dala poklon, jer je, pametno, zaključila da baš na rođendan nećemo biti u mogućnosti da se vidimo. Verujem da je to uradila jer zna da meni to neće predstavljati problem (ni najmanje), jedino smo se, naravno, složile da bi primerenije bilo da se posveta dopiše naknadno. Smestio se tako Persi na policu do supruge, jer nažalost u njenom budžaku više nije bilo mesta. Priča oko studije koju je Simon nazvala „Drugi pol“ malčice je drugačija. Naime, letos sam naišla na knjigu i kako sam ubeđena da je po toj ceni po kojoj sam je tada našla nikad više neću naći prosto sam rekla mami kako mi je to poklon od nje, tako reći avansno. Kasnije sam videla da je mama i pored knjige imala iznenađenje u rukavu koje me je obradovalo koliko i knjiga.
Kod Pjera la Mira sam mogla da biram hoću li „Mulen Ruž“ ili „Mesečinu“. Odlučila sam se za drugu, jer mi bi žao da staro izdanje romana o Lotrekovom životu koje posedujem zamenim novim samo zato što je ono novo. Ne vidim u tome poentu (izuzev fonta, ali svi znamo da i Vulkanov prored postaje sve "tanji"). Sama priča o Debisijevom životu, i stvaranju melodije iz naslova, me mnogo zanima. Sve u svemu, Pjer je stigao u moje ruke, jedini, baš na rođendan.

Ostatak gore uslikanih naslova pristizao je u danima nakon rođendana. Artura Konana Dojla sam namerno ostavila za novembar, jer mi je uvek bilo žao što sam se pogubila u redu i rasporedu po kom su knjige o Šerloku Holmsu izlazile uz Blic ženu, a ovo jednotomno izdanje je bila savršena prilika da, tako reći, jednim udarcem ubijem sve muve. „Mansfild park“ je bila jedina knjiga Džejn Ostin koja mi je falila, i pored „Eme“ jedina koju još uvek nisam čitala. Odlučila sam se za izdanje Nove Knjige koje mi je potaman u svakom smislu. Izdanje pomenutog romana iz edicije Velike spisateljice ima toliko sitan font da ja stvarno ne mogu to da čitam, no kasno sam shvatila da im nije u svakoj od tih knjiga veličina fonta ista. Može se primetiti da je kod mene ovo postao jedan od presudnih faktora pri kupovini knjiga, bile one polovne ili nove, jer mi dioptrija ide u sve veći minus, a kao neko ko se sa optičarima "druži" pune 23 godine zaista gledam da, bar koliko je u mojoj moći, olakšam očima prilikom čitanja. No, što bi rekao Kesić - idemo mi ono naše.

Gejmenova „Koralina“ je bila jedna od retkih njegovih koja mi je falila (ne računam „Nordijsku mitologiju“ i stripove) i koju odavno imam želju da pročitam, te sam se zarekla da ni adaptaciju neću odgledati dok to ne učinim. Kada je ova gore uslikana gomilica pristigla upravo sam ovaj naslov prvi uzela u šake, pročitala za par sati i odmah prionula na film. Dopala su mi se oba, knjiga više od adaptacije, ali mi je ipak „Knjiga o groblju“ najdraža Nilova priča. Nakon što sam "slistila" „Koralinu“ prešla sam na „Autobiografiju“ Branislava Nušića koja me je očarala. Ne znam zašto sam živela u ubeđenju da je autobiografija kao takva uskraćena za Nušićev humor, te mislila kako je to, iako neobično za autora, u nedostatku bolje reči, verovatno tmurno i ozbiljno prozno delo. Da sam se prevarila malo je reći. Ne pamtim kada sam se poslednji put toliko smejala. Mnogi zaključci do kojih je Nušić tada došao još uvek su relevantni i ništa manje istiniti. Gogolj će na repertoaru biti ove zime, za „Mrtve duše“ sam čula samo reči hvale i neizmerno mi je drago što je roman postao deo moje biblioteke.

Neki naslovi koji su pristigli u toku ovog perioda, a nisu ovde pomenuti, uskoro dolaze kući. Poštaru sam se. ne sumnjam, smučila ovog meseca. Najbitnije ostavih za kraj.
Želela bih ovom prilikom da se zahvalim svima koji su doprineli ispunjenju mnogih mojih knjiških želja i ulepšali mi mesec novembar koji je preuzeo svu sajamsku atmosferu i, u mom slučaju, imao čast da ponovo bude mesec knjige.

Hvala na čitanju,
Keti ღ