Twin Peaks

S01E01

Diane, 10:30PM, October 12th.

Danas sam, nakon brojnih neuspelih pokušaja, digla ruke od novokomponovanih komedija i političkom porukom potkovanih drama, te naposletku reših da kročim u svet filmografije Dejvida Linča. Krajnje je vreme, rekao bi Radovan III (u sve mi se meša, kao margarin). Karta za „Twin Peaks“ je kupljena. Sitan je sat, nadam se samo da me na samom početku Linč neće isprepadati u tolikoj meri da neću moći da zaspim. Ruku na srce, još uvek vučem traume od Hičkokovog „Psiha“. Elem, mislila sam da će ovo biti materijal za bindžovanje, žargonski rečeno, ali avaj - neće da može. Pilot epizoda mi se otegla kao praćka i tek negde na polovini "živnula". Utiske ću ovde sumirati što je konciznije moguće. Istini za volju, nemam nekog naročitog povoda za rasplinjavanje. Ako je Dejvidu potreban sat i po za uvod, meni ne trebaju 3km teksta.

Kamera je u fazi tranzicije iz devete u desetu dekadu 20. veka, ni tamo ni ovamo, te su mi scene snimane noću predstavljale najveći problem. Vidljivost rasplitanja napete radnje je u istoj meri uskraćena za oštrinu i fokus kao ja kada ne nosim ove moje retrovizore na nosu. Famozna Lora Palmer je, razume se, među prvima isplivala na scenu čisto da celom gradu da povoda za nesputano padanje u trans i mogućnost da, prema sopstvenom nahođenju i talentu, briznu u plač. Žal nije zaobišla ni direktora škole - et tu, Brute?! Majka, još uvek neobaveštena, doziva Loru kroz čitavu kuću, a meni u ušima odzvanja Vinona Rajder i njeno dozivanje Vila u pilot epizodi serije „Stranger Things“. Dok je osamdesetih bežala od fiktivnog Bitlđusa, Vinona u fiktivnim osamdesetim godinama gubi fiktivnu decu. Pretpostavljam da joj je mogućnost razgovora sa nekim "s druge strane" u prvom pasusu poslovne biografije.

Dakle, u gradiću s bezbroj drvoreda svi plaču, suza nigde. Muzika mi se dopada, Donin friz takođe. Na tren zažalih što sam makazama kosi svojoj presudila, ali samo na tren. Kovrdže ionako nemam, frizura ala Dona mi nikad neće biti Bogom dana. Na polovini epizode napokon prestajem da kolutam očima i pratim fabulu (opet Radovan). O Leu, koji opuške broji, ne želim ni da govorim, a "ucveljeni" Bobi me nervira toliko da želim da ga neko smakne ili da se onako nacvrcan negde spotakne, debili ostaju debili bez obzira na deceniju ili vek u kom živite.
Jedini koji me zasmejava jeste onaj ubogi šerifov pomoćnik koji brizne u plač kad god se zatekne kraj leša ili krvi.

Dolazimo do onog što sam najviše čekala - agent Kuper. Ne, nije Geri. Čekala sam da uleti u kadar na četiri točka svog Dodža kao što je Čkalja uleteo u kadar na četiri kopita svog ata šerifskoga u Americi. Nisam ostala razočarana. Pored Done, jedino je on uspeo na mene da ostavi neki utisak i navede me da ne otkažem dalji boravak u ovoj Linčovoj retro zavrzlami. Uspela sam da živim u blaženstvu neznanja sve ove godine, spojlera bez, ni sama ne znam kako. Ko je ubio Loru Palmer me trenutno ne interesuje toliko koliko me interesuje sledeće:

Ko si ti, Dajen?

Ja, u knjiškom, filmskom i TV slump-u..
Odoh da skuvam kafu, pa gledam drugu epizodu..

Hvala na čitanju,
Keti ღ