House of Gucci

Od dolaska „Kuma“ na veliko platno, porodični posao je, nalik špagetama, postao sinonim za Italiju. U centar priče je, pored samog pojma porodice i njenog značaja, uvek smeštena individua kojoj je primarna poslovna grana sopstvene porodice stran pojam ili apstrakcija; život sa zvučnim prezimenom za nju je ili teret ili poguban, finalni, (zlo)čin.

Nakon što je adaptacija romana o fiktivnoj dinastiji Korleone stekla kultni status, dve italijanske dinastije, čije bojno polje je bila i ostala modna pista, dočekale su da se njihove priče prenesu kako na mali ekran, tako i na veliko platno.
Smrt, neraskidiva nit koja je povezala fikciju i realnost, je temelj na koji će Ridli Skot, nalik Rajanu Marfiju pre njega, postaviti svoje viđenje (ne)sklada unutar kultne dinastije Guči.

Šta dobijete ako spojite (trenutno) najgoru verziju Džokera, jedinu verziju Majkla Korleonea, treću kopiju Dženet Gejnor, večitog Kajlo Rena i Rodriga Bordžiju? 

Dobijete gladijatorski nastrojenog reditelja koji ne zna protiv koga (da) se bori. Ne znam odakle da krenem, pa ću započeti sa jednim opštim, sveobuhvatnim, pitanjem - zašto ovaj film, ovako nakaradno sklepan, postoji?

Svaki njegov aspekt izgleda kao skica dvogodišnjeg modnog dizajnera - haotični džumbus šarolikih, u ovom slučaju, histeričnih i nedovršenih ideja.

Krsti se Patricija. Krstim se i ja. Tom Ford se kako sam kaže, nekoliko dana neminovno žaobitan, u toku gledanja filma grohotom smejao, jer je realnost bila daleko od cirkusa koji nam je na platnu prikazan. Zaista, ovo vam je opšti haos u (kući) Guči, da se pozovem na reči deda Milorada (x). Veterani glume i wannabe veterani su pod Ridlijevom rediteljskom palicom spoj nespojivog.

Prevashodno bih volela da mi neko pojasni u kakvoj je krizi Al Paćino kad je prihvatio ovakvu ulogu? Pokušavam da shvatim, ali mi, avaj, ne ide od ruke. Delegiran na položaj veterana dinastije Guči, zadužen je da nam prikaže kako stara garda drži zanat u malom prstu čak i kada se rođeni na njega okome smatrajući da je mator, te da ga je, što bi rekao Stanislav tj. Dušan Kovačević, „moda pretrčala“.
Naravno, kada u filmu imate Paćina, neminovno je da ćete za suočavanje njegovog lika sa osobom koja ga je, u okviru dinastije, izdala podgrejati scenu Majklovog zagrljaja sa ubogim Fredom. Kako reditelj, koji nije Italijan, tome da odoli - možda se svi u Italiji tako zagrle kad se izdaju?
Šta zna Ridli, a i mi sa njim? Niente.

Dalje. Hoće li iko ikada, i zašto neće, da shvati da je Džeremi Ajrons jedino i isključivo Britanac?! Ne pripada on kako ni „Kući duhova“, tako ni kući Guči. Svaki kadar je propali pokušaj da mislimo na Ajronsa kao na bilo šta drugo do no jednog od dežurnih predstavnika njegove domovine. Istini za volju, bio je i Bordžija, ali tu je, bogu hvala, izostalo bilo kakvo montiranje akcenta koje bi, kao ovde, odvraćalo pažnju od glume. Srećom, minutaža Aflekovog batlera zauzima, takoreći, manji tj. marginalni deo priče. Sve od toga više bilo bi, u ovom tragičnom slučaju, previše.

Posle ovog renomiranog dvojca, u kadar nam uskoči i Džared Leto. Zašto je taj čovek od svoje, potencijalno, sjajne karijere napravio kome(n)diju i komercijalnu sprdnju (Fasbenderu i u tebe gledam) nije mi jasno. Doduše, nije na meni ni da razumem, ja mogu jedino da sudim na osnovu onog što vidim.

Ovo je na Leto skali ekscentričnosti još jedna (tragi)komična karikatura, ovom prilikom, stvarne ličnosti. Ne znam koliko je, i da li je, njegovo viđenje makar i nalik čoveku kog je glumio. To prestane biti važno kada u liku na ekranu vidite parodiju Pingvina iz Bartonovog filma - i to kvazi italijansku. Ja ništa drugo ovde, sem toga, kod Džareda videla nisam.

Šta reći o gospodinu i gospođi Guči?
Pravo da vam kažem, zaboravila sam da je Adam Drajver u filmu, a odgledala sam ga pre koji sat - toliko o njegovom doprinosu ovom rusvaju. Zapamtila sam scenu u kojoj Paćino objašnjava Gagi značaj nekih fensi krava za njihovu dinastiju, ali mi se Drajver raspršio iz sećanja kao prašina od metka u vazduhu. Puf.

Lejdi Gaga. Koliko sutra, Tanjug će da javi da je nominovana i za Oskara, a ja bih volela da mi neko pojasni zašto? Aman! Ovo joj je tek druga uloga, Holivude smanji doživljaj. Dok stara garda kopni i od priznanja eventualno vidi samo permanentno zadirkivanje (npr. Glen Klouz), ovi koji su juče odlučili da glume već se, kako od strane Akademije tako i društva, postavljaju na pijadastal bez preteranih povoda.

Nema ovde nikakve revolucionalne glume. Senzacionalizacija i profit na prošlosti jedne porodice - to je sve. Zaključak me, kada uzmem sve u obzir, opet dovodi do pitanja - snima li više iko biografske filmove zato što ih interesuje osoba koju postavljaju pred objektiv kamere?

Takva moda izgleda više nije aktuelna. Zarada je postala osnovni cilj visokobudžetnih ostvarenja, te su osobe iz prošlosti pretvorene u žrtvenu jagnjad nad čijim životima filmadžije postavljaju samo jedno, ali pogrešno, pitanje - koliko je isplativa priča o nečijem životu? 

Nije bitno ni ko si ni šta si - bitno je koliko si profitabilno šokantan. Naposletku, Ridlijev film nije priča o dinastiji Guči, već priča o Patrisiji Ređani, gorepomenutoj individui za koju je porodični posao od nepoznanice postao okidač za  iskrivljenu sliku sopstva i pokretač klupka osvete za neostvarene ambicije.

Hvala na čitanju,
Keti ღ