Najbolje knjige u 2018. godini

Ne znam pomoću kog goriva lete ove godine, sve brže prolaze. Počeću da mislim kako se takmiče koja će brže proći. Ovu što ostavismo za sobom ne bih reprizirala nizašta na svetu, u sećanju će mi, uz nekoliko izuzetaka, ostati kao nadasve tužna i monotona godina. Goodreds i ja smo, sa druge strane, zaratili negde s proleća tj. ratovah sa ciljem koji sam sebi zacrtala na sajtu. Zabušavanje u oktobru i novembru nadoknadila sam u decembru kada su mi u pomoć pritekle drame i kratke priče zahvaljujući kojima sam stigla do knjiškog cilja poslednjeg dana u godini. Uobičajena praksa kod mene.
Najbolje knjige u 2018. godini su: 

• Istočno od raja

Imam iracionalni strah od gubitka koncentracije prilikom čitanja obimnih knjiga. Može se reći da mi je Džejms Din bio od velike pomoći da se tog straha, koliko-toliko, rešim. Nepisanom pravilu gledanja ekranizacije nakon čitanja knjige nije bio izuzetak ni maestralni Elija Kazan. Ironija je htela da mi se film ne dopadne. Izvini Džimi i hvala.

Stajnbekov stil je uživanje čitati, filmičan je i pitak. Jednostavan i precizan. U kruni svog stvaralaštva autor pripoveda o dinastiji smeštenoj na tle Salinas doline u Kaliforniji. Doseljenik iz Irske, Semjuel Hamilton postaće sused i prijatelj bogatom zemljoposedniku Adamu Trasku. Plodonosna zemlja Traskovih poprište je njihovog porodičnog raskola koji je, tri generacije unazad, prisutan kako u odnosima očeva i sinova tako i u bratskom neskladu. Loš odnos Adama i njegovog brata Čarlsa biće uvod u još veći razdor koji će nastupiti u sledećoj generaciji Trask. Razlike u karakteru između Adamovih sinova Arona i Kejleba biće nalik onima ispisanim na stranicama Biblije u priči o braći Kainu i Avelju. Ženski likovi koji su opisani u ovom romanu biblijskih razmera su u istoj meri intrigantni. Od brižne i pobožne Lajze Hamilton do Keti Ejms, devojke deformisanog duha, čiji je opis unutarnje zlobe jedan od najboljih koje sam ikad pročitala. Li, staložen i dubokoumni sluga Traskovih biće, uz Semjuela, nepresušni izvor mudrosti za porodicu kojoj opstanak mogu zagarantovati jedino odgovori na pitanja o smislu života i porodice kao njegove srži.

• Eni iz Zelenih zabata

Atmosferičnost sveta u kome živi Eni Širli u istoj je meri poletan i veseo kao onaj u kome žive „Male Žene“ Luize Mej Alkot. Kada crvenokosu devojčicu bujne mašte iz sirotišta, greškom, usvoje brat i sestra Katbert njen će pogled na svet uticati na sve oko nje. Naizgled mrzovoljna, ozbiljna, Marila dobiće u Eni neočekivanog prijatelja i pomoćnika na imanju za Metjua. Zbog zelenila kojim je ogrnuto, imanje je prikladno nazvano Zeleni Zabati. Eni pratimo kroz prve školske avanture, sklapanja prijateljstava i rivalstvo sa Gilbertom Blajtom. Uživamo u njenoj mašti koja nam poput slike na platnu predočava svaki delić fiktivnog gradića Ejvonlija koji zahvaljujući opisima zavolimo već sa prvim poglavljem.

Ukoliko vam se čita štivo sa daškom proleća i zrakom sunca na svakoj stranici, krenite u avanturu prateći korak dovitljive i razdragane Eni (sa i) Širli. Osmeh na licu je zagarantovan.

• Autobiografija

Neizmerno mi je drago što se među naslovima koje sam čitala ove godine našao i Nušić sa svojom autobiografijom. Njegov „Put oko sveta“, zahvaljujući Čkalji, znam napamet od malena i rado ga citiram i danas. Zašto „Autobiografiju“ nisam ranije čitala ne znam, ali mi je nakon čitanja postala prva asocijacija za idealan rođendanski poklon. Vedrina kojom su protkane stranice njegovih komedija i same autobiografije, male i velike životne mudrosti koje nam predočio kroz ceo književni opus nisu izgubile na značaju ni danas, osamdeset godina nakon njegove smrti. U godini koja je pred nama planiram više pažnje posvetiti upravo Nušinim delima ne bi li, za razliku od pređašnje, bila puna smeha.

• Muzika jednog života

Melanholična i atmosferična priča Andreja Makina bavi se sudbinom nesuđenog pijaniste Alekseja Berga. Uvod u priču je filmičan, nalik crno-belim ostvarenjima iz davnina. Naracija je obojena setom, prikladna turobnim mladim godinama Bergovog života čijim snovima je na put stao staljinistički režim i Drugi svetski rat koji je i pre samog početka u njegov život uneo tragediju. Makinov stil je lep i topao, kroz evociranje uspomena svog protagoniste u čitaocu budi emociju i empatiju već sa prvim pasusima u kojima opisuje železničku stanicu u ruskoj provinciji na kojoj zima, zajedno sa putnicima, čitaocu štipa obraze dok, vođen autorovim rečima, čeka voz za Moskvu.

Muzika, zima i Rusija neminovno me podsete na roman „Šum Vremena“, Džulijana Barnsa, koji u svom centru ima život kompozitora Dmitrija Šostakoviča. Kroz prizmu kompozitorovog života autor posmatra odnos vlasti prema umetnosti, borbu umetnika za opstanak i rat sa vazda prisutnom cenzurom. Kako umetnik posmatra sopstveno stvaralaštvo nakon iscrpljujuće i neprekidne borbe? Ima li snage da se režimu suprotstavi ili će poštovati njegova pravila ne bi li živeo okovanog talenta na tlu domovine? Šostakovič je autor meni najdražeg valcera. Nisam mogla a da se, prilikom čitanja, ne zapitam kakvu bi priču ispričao Barns i do kojih podataka bi došao da je odgovore na gore postavljena pitanja potražio u životu autora meni najdražeg romana, Mihaila Afanasijeviča Bulgakova.

• Slika Dorijana Greja

Naravno, ne mogu da završim listu dok ne navedem jedini roman Oskara Vajlda. Kada mladiću neprikosnovene lepote bude uslišena nesvakidašnja želja večne mladosti ona će za cenu imati njegovu dušu. Razmena lepote duha za lepotu i mladost tela će nakon izvesnog vremena na površinu izneti monotoniju savršenstva i nagnati Dorijana na (samo)uništenje koje će biti vidljivo samo na njegovom portretu, remek delu slikara Bazila Holvarda.

Za detaljnije utiske o romanu ostavljam vam link do prikaza i usput napominjem da je ekranizacija romana sa Benom Barnsom u glavnoj ulozi bacanje vremena.

☆☆☆☆☆

Dođosmo i do kraja liste. Ukoliko uskoro na blogu osvane i lista najgorih naslova koje sam čitala u 2018. godini nemojte se čuditi, bilo ih je taman koliko i ovih najboljih. Takođe, bilo je i onih koji su na mene nisu ostavili neki naročit utisak (osim da sam vreme mogla pametnije provesti), čak me je i Nil Gejman sa svojim „Okeanom na kraju puteljka“ razočarao.

No, da ne kudim na kraju teksta reći ću da su me oduševili memoari Peti Smit „Samo deca“, svojevrsni vremeplov u kome ćete sresti umetnike koji su obeležili šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. „Zatvorenik iz Askabana“ je opravdao velika očekivanja, te i nakon čitanja ostao moj najdraži deo priče o dečaku koji je preživeo.

Planove za ovu godinu nemam, jer prošle nisam pročitala sve što sam nameravala. Jedino što želim je da ove godine izostane lista najgorih knjiga, te da više naslova nađe svoje mesto na ovoj listi, jer sjajnih knjiga nikad nije previše. Srećna vam i prepuna avantura nova godina!

Hvala na čitanju,
Keti ღ