Being the Ricardos

Otpočela je još jedna sezona nagrađivanja u Holivudu. Kao i svake godine, dodela Zlatnog globusa je nalik pucnju koji signalizira početak trke - prilika da zvezde na Zemlji okrive one na nebu ukoliko ne ulove bar jednu statuu.

(Ne)pisano pravilo, sa retkim primerima odstupanja, jeste da se do svetog grala filmske nagrade stiže upravo kada osvojite Zlatni globus u kategoriji za koju ste nominovani. Posle nje se nagrade iz istovetne kategorije same, sve do Oskara, nižu.
Za najbolju glumicu u dramskom filmu nagradu je osvojila Nikol Kidman.

Ja, kad mi je Instagram "dojavio" vest..

Služeći se, kao i uvek, rečima iz najdražeg mi dela Dušana Kovačevića, odgovoriću na sledeće pitanje:

„A o čemu se radi u toj zavrzlami?“

Pedesete godine prošlog veka su u Holivudu bile obojene raskošnom paletom boja Tehnikolora čiju sliku je oživeo i u sećanje urezao zvuk kasa hitrih konja i grandioznih muzičkih kompozicija - na filmskom platnu su dominirali mjuzikli i vesterni, definišući šestu dekadu na velikom platnu.

Iza kulisa tog platna, holivudsko zvezdano nebo nastavilo je da treperi pod lupom makartizma, a jedna njegova zvezda je tupi sjaj na platnu zamenila blještavilom na malom ekranu. Ovo bi mogao biti i najbolji opis umetnika i umetnosti u Americi tog doba - era makartizma i serije „I Love Lucy“.

Lusi i Dezi kad su "videli" ko ih glumi..

Film nas ne uvodi u priču o njenim glavnim akterima već nas prosto, bez ikakvih pojašnjenja, baca u jednu nedelju snimanja njihove TV serije. Pomenutoj nedelji će na značaju dati dva događaja, presudna kako po profesionalni tako i privatni život bračnog para Arnaz - Lusina druga trudnoća i optužba za naklonost prema komunizmu i njegovim načelima.

Poprište tenzije je set na kome provode dane u limbu, nastojeći da privedu kraju snimanje epizode i jednog komičnog skeča, te kancelarija scenarista serije koji rade za njihovu produkcijsku kuću, Desilu. Lusi (Nikol Kidman) usmerava svu pažnju na skeč, Dezi (Havijer Bardem) je fokusiran na posledice po celu produkciju nakon što u seriji, neminovno, pristupe temi trudnoće - prvoj ikada prikazanoj na malom ekranu. Sporedni likovi, ništa manje važni za uspeh sitkoma, Vivijen Vens (Nina Arijanda) i Vilijam Frouli (Dž. K. Simons) simpatične bračne prepirke pred kamerom iza iste menjaju za averziju i netrpeljivost.
Sve u svemu, napeto je do tačke ključanja.

Otprilike ovako..

Kakva li je onda gluma, u tom džumbusu od događaja?
Nikol Kidman zna da glumi. Filmografija joj je za to glavni dokaz. Šarolika lepeza značajnih dramskih uloga, ali i onih, da ne kažem, opuštenih - pogodnih za nedeljno popodne. U skorije vreme, uloga Selest Rajt u seriji „Big Little Lies“, koju je kao producent serije sama sebi obezbedila, je dokaz da ume da izabere ulogu pogodnu rasponu svog talenta.

Međutim, ovaj film je nešto sasvim suprotno. Pored svih hvalospeva koje joj kritičari uputiše, ja sam još uvek šokirana izborom glumice za ovu ulogu, pre svega. Koliko je Kejt Blanšet bila savršen izbor za ulogu Ketrin Hepburn, toliko je Nikol pogrešan za ulogu Lusi. Ne znam da li je pristala zbog izazova, Sorkina ili Bezosa (Idemo na Mars.mp3), al' je omanula.
Njena fizička sličnost sa Lusi počinje i završava se sa bojom kose, te bih rekla da vam je Nikol ovde kao neki komad garderobe iz, recimo, Zare posle trećeg pranja - na sve liči, samo na sliku sa sajta ne liči. O permanentnoj ukočenosti i botoksu neću da mastiljarim - to već znate i sami. Eto, toliko.

Kritičari mogu reći šta žele, ali i mi, puki plebs, svakako imamo pravo glasa. Lusin talenat je bio odraz prošlosti, prilagođen vremenu sadašnjosti. Tajming besprekoran, a gestikulacija i mimika unikatni - komedija inspirisana i motivisana njenim uzorom Basterom Kitonom.

Dezi je, sa druge strane, bio pravi medijski revolucionar. Nakon što su, umesto razvoda, rešili da otkupe studio RKO u kome su započelali svoje karijere, on se posvetio svim aspektima produkcije, kako ispred tako i iza kamere. Tehnike koje su korišćene za vreme snimanja njihove serije i danas se koriste; povrh svega, za svaku reprizu koju ste ikada videli u životu možete da zahvalite upravo njihovoj produkcijskoj kući koja je uradila nezamislivo - pustila iznova stare epizode u toku Lusine druge trudnoće.

Prva žena malog ekrana postala je i prva majka na istom što je za naciju očigledno bilo značajnije od inauguracije predsednika, jer je više ljudi gledalo epizodu u kojoj Lusi i Riki postaju roditelji nego prenos inauguracije Dvajta D. Ajzenhauera. Istog dana i Lusi i Dezi su postali roditelji, a repriza ove epizode postigla je veći rejting u Americi i od krunisanja kraljice Elizabete II.

No, da batalim ja činjenice o prošlim vremenina, jer se neću skoro "ugasiti". Dezi na filmu je, naravno, u senci svoje supruge, kada sa njom ne zapodeva kavgu. S obzirom da im je život i bio takav, ne bih rekla da je Bardem mnogo omanuo što se glume tiče. Ali, ono glavno - ponavljam se kao papagaj - ni on ne liči na osobu koju glumi. Nisam mogla, a da ne vidim isključivo Havijera u svakom, ali svakom kadru.
Previše visok, široko lice - ne ide to.

Ono što mi se dopalo u ovom filmu, a zamislite ima i toga (!), jesu sporedni likovi. Koliko god su Nikol i Havijer bili pogrešni za uloge koje su im poverene, toliko me je Nina Arijanda, koju do sada nigde nisam ni zapazila, prijatno iznenadila prevashodno fizičkom sličnošću sa Vivijen. Mučeći se da u Nikol vidim išta drugo do karikaturu Lusi, ovde sam primetila crte lica koje neodoljivo podsećaju na Vivijen tj. njen kultni lik Etel Merc.
Dž. K. Simons me do sada nije izneverio. Uloga Vilijama je za njega bila odličan izbor. Jedino što mu je eventualno nedostajalo jeste koji kilogram više, ali to je kostimograf lako mogao da reši.

Stigli ste do kraja teksta, čestitam. Naslovna slika, sa kiselim izrazima lica Lusi Rikardo i Etel Merc, vam je predočila sve što ćete ispod nje zateći - maltene uzaludnu potragu za pozitivnim stranama ovog filma. Po prvi put, tekst o nekom filmu ne sadrži i slike iz istog - guglajte na sopstvenu odgovornost. Umesto kopija dočekali su vas originali. Verujte, bolje je tako.

Seriju sam, pre koju godinu, sa uživanjem odgledala. Bio je to malo duži, višemesečni, bindž. Za to vreme, Lusi me je oduševila svojom talentom za fizičku komediju (x). Dezi svojim karikiranim jezičkim mukama (x), a Vivijen i Vilijam sjajnim komičnim momentima koji nadograde svaku scenu u kojoj dele kadar sa Arnazovima (x).

Ovo je samo nekoliko razloga zbog kojih uskoro nameravam gledati seriju po drugi put. Ono čemu se ovog puta, pored neminovnog smeha, radujem jeste svakako i zaborav filma koji, rekla bih, odaje utisak osrednjosti, a ne nagrađivanosti.

Traljave neke maske, šta li.. (x)

Hvala na čitanju,
Keti ღ