We Don't Need No Television

Neki dan pri uobičajenom vršljanju netom, naletim na jednu priču koja mi se još uvek vrzma po glavi.

Specifičan pristup odgoju dece.

Rekli bi neki da je to za 21. vek previše radikalno.

Kvaka je sledeća:

Nekolicina roditelja vaspitava decu bez TV-a.

Misterija..

Ponesu me misli i pokušam se zamisliti u koži tog deteta.

• Utisak je sledeći:

Sve ima svoje prednosti i mane, uključujući i ovaj poduhvat roditelja-inovatora.
Nije novina nemati TV.
Odrasla su mnoga deca tako, uključujći i decu današnjice koja su u ugroženim područjima sveta...

Kad sam već kod toga da dam objašnjenje na primeru.
Kad god uhvatim sebe ili nekog meni bliskog da zakera, izvoljeva i od muve pravi slona, na um mi padne svako jadno dete Etiopije koje ne poznaje ljudske uslove života, a kamoli neku trivijalnu stvar poput samog TV-a.

Šta kažu deca vaspitana na ovaj način:

Kada su mane u pitanju ističe se mala ''pogubljenost'' deteta kada se nađe u društvu.
Naime, dete je istaklo kako mu ponekad zasmeta što ne može da se uključi u konverzaciju s vršnjacima.
Primera radi, nije upućen u stvari poput prenosa utakmice koja je tema razgovora, a kamoli koja je igrica najaktuelnija.
Tada je isti priznao da krije od društva kako nikada nije gledao TV kako ga ne bi maltretirali.

Mišljenja majki koje ovako vaspitavaju decu:

Deca znaju da se fokusiraju i da duže zadrže pažnju na jednom zadatku ili temi razgovora.
Izvor saznanja i komunikacije su porodica i prijatelji, a ne gledanje u ekran ili tipkanje po istom.
Roditelji ističu kako su takav režim primenili, jer ni sami nisu imali naročitu komunikaciju sa svojim roditeljima koji su uvek bili okupirani utakmicama ili serijama.
Svojoj deci su hteli da priušte lepote razgovora.
Razmenu mišljenja i ideja.

• Najveći plusevi ovakvog odrastanja su svet knjige s kojim se ova deca združe u samom startu, bogateći vokabular, ali i svet prirode koji ih okružuje više nego decu koja svoje slobodno vreme utroše ispred ekrana.

Šta bih ja da sam odrastala na ovaj način:

Prvo mi pade na pamet španski.
Verovatno je da mi se ne bi podvukao pod kožu tako rano, morala bih na časove ☺
Uzgrad budi rečeno, ni sada to nije loša ideja.
Ovako sam od malih nogu blenula u one silne sapunjare.
TV je bio glavni krivac što sam naučila jezik i što ga danas volim.

Ne pada mi više ništa na pamet sem Diznija i onih divota od bajki..

Bez njih bi mnogo patila, ali s druge strane, sigurno je da bih tada bajke pročitala.
Umalo da zaboravim Luni Tjuns i mog ljubimca Duleta, sram me bilo..

• Kažu roditelji da je u današnje vreme luksuz nemati TV, otvaraju se bez njega mnoga vrata - dolazi do slobode uma i kreativnosti.

Ja zaista ne mogu da se setim šta bi mi to još s malog ili bilo kog drugog ekrana falilo.
Facebook i derivati ne bi sigurno ☺
 
Ukoliko se setite šta bi nam to s TV-a falilo vi kažite..

P.S. Blog mi je zbog komunikacije i kreativnosti slaba tačka - priznajem!
Smatram isti zasebnom kategorijom, nikako ne spada pod pomenuti Facebook & Co.

Najbolji i pritom doživotni TV. Servis nije potreban

XOXO, Keti ❤